Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

мном, добићеш на времену. Моји синови ће заратити међу собом и сваки ће ти слати молитеље за помоћ или само (уверавања) о љубави, а не о непријатељству. Добивши на времену, не само да ћеш своју земљу сачувати, него ћеш (освојити) и околне области које се граниче са твојом земљом и назваћеш се великим и славним владаром. За сада држи земљу своју у својим границама. Послушај ме и ја ћу ти рећи шта треба да радиш. Док сам ја жив, потруди се да сломиш своју силну (властелу) и да је потчиниш својој власти, јер (после моје смрти) пожелећеш (да то учиниш) и нећеш успети. Зато, (било) благородне, (било) сиромашне које си ти васпитао уздигни, учини их славнима да заједно са тобом владају; све клеветнике и њима сличне ућуткај.“ Овим и сличним речима поучаваше (га) цар, и помињани (Стефан) отиде својој кући. И, о чудеса! Ко је где ово чуо или видео?! Он, који је био окривљен и спреман на смрт, од цара прими власт као (да му је) син. И савете (прихвати), и то не од једноверног (владара). Ко је такво пророштво чуо од неверника? Све се то деси у наше дане, тако да су сви, по свим крајевима, могли то видети, јер (ништа) није било сакривено нити се потајно догодило, него пред лицем читавог света. Нека нико не мисли да је чудно то што речи Исмаилћанина упоређујемо са пророчким; тај нека погледа у Кајафино пророчанство, где је речено да је „боље да умре један човјек него народ да пропадне“.⁶⁴ А врховни (апостол Петар) каже:,,... ниједно пророштво књижевно не бива по своме казивању;... Јер никада пророштво не би од човјечије воље.“⁶⁵

32. Кнез Стефан оде у своје отачаство и стиже кући чашћу украшен не само од (султана) него и од свих његових великаша и од свег његовог царства и од свих народа које Исмаилћани под ноге своје бацише, цењен и вољен од свих њихових, а хришћани су узносили молитве (захвалности) што Бог узвиси рог изабраника свога.

33. Онај страшни и горди (цар) умисли да зарати са Угровласима; подиже се са свом силом својом, дође и пређе Дунав године 6903 (1394) и сукоби се са великим и самодржавним војводом Јованом Мирчом; (у тој борби) проли се неисказано много крви. Тада краљ Марко и Константин погинуше. У тој бици, са овим господарима, учествоваше и кнез Стефан, о коме говоримо. Сви они беху са Исмаилћанима не по својој вољи, него по нужди; причају (тако) о блаженом Марку⁶⁶ да је рекао Константину: „Кажем и молим Господа да хришћанима буде помоћник, а ја нека први погинем у овој бици“. Вративши се својој кући, цар (Бајазит) са њима учини примирје.

34. После две године посла цар са својим синовима неисказану множину војске на Босну; са њима пође и овај христољубиви кнез Стефан. Беше тада тако велики снег, како нам о томе причаху стари људи, да када су секли дрва и ватру палили по вртовима, она је, пошто би се распалила, толико тонула у дубину да су они који су ту били желели да се топлота што даље осећа, али (јој) се нису смели (приближити). Због те зиме мало ко се од војника и заробљеника врати у своју земљу. Зато је овај христољубиви (Деспот) опет био окривљен за ову погибију, али (они што га клеветаху) не успеше ништа да