Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана
Страна 15 од 50
30. И због овога пође ова благоверна госпођа /Милица/ цару Бајазиту, а са собом поведе и своју рођаку, бившу супругу деспота Угљеше, кћер некога ћесара.62 Она беше у многим стварима изузетно мудра, па је њу увек спомињана (кнегиња Милица) сматрала за (своју) потпору и помоћ, нарочито кад је реч о стварима које су се догодиле. Кад их је султан позвао к себи, (кнегиња) је била у ужасу што ће га (морати) видети, (али) јој (Јефимија) рече: „Одбаци (од себе) сваки страх кад нас (само) удостојише да га видимо.“ Оне мудро завршише све своје послове уз помоћ Богоматере, у коју и положише све своје наде.
31. После отиде због овога и благочастиви и увек спомињани кнез Стефан бојећи се још увек, јер је по савету неких пристао да буде пријатељ са Угрима. Видевши да та његова намера неће бити могућа у будућности, посаветова се са својом благочастивом мајком, (отиде) и дође источном (цару Бајазиту); тамо је све било према Соломоновим (речима): „Срце је царево у руци Господу“63 због доброте твоје, Владико, а због ствари од којих је стрепео и ужасавао се. Зато је све свршио повољно и неукротив (царев) гнев окрену на милост и љубав (у толикој мери) да га је као најмилијег сина саветовао и поучавао најљубазнијим речима. Дошавши Бајазиту, (виде) да је, пошто би се (завршило са) јелом, обичај да сви (одатле) оду; (међутим) овај (Деспот) не хтеде отићи, него остаде да стоји. Кад га цар запита за узрок (таквом понашању), рече: „Господару, уместо да ме неко други оцрњује пред Твојим Величанством, сам ћу изложити сагрешење своје које, уместо мене, неки други саопштише Царству ти, (наиме) да од службе Твојој држави одступам и да сам пријатељ Угрима. Размотривши ове неумесне (клевете), сетих се клетви и поука које си ми дао (и) дођох. Мој живот пред Богом у Твојим је рукама и чини шта хоћеш.“ А овај (султан) мало поћута, чудећи се, и одговори љубазним речима: „О, драги мој, шта си од Угара очекивао? Ја сам (ту) земљу хтео да освојим. А шта ћеш ти тамо учинити? Ко је од владара, приклонивши главу пред Угрима, нешто у својој земљи постигао?“ При томе је споменуо бугарске цареве, (као) и неке друге. „А ти, рече он, ако си са мном, а идеш (тамо) куда ја не идем, имаш разлога за узнемирење, а ако си са мном тамо где сам ја, нема разлога да се узнемираваш. Ми смо владари, и ако ми не пођемо на друге, (ни) други неће на нас. Јер војском се најјача царства одржавају и шире (своје границе). Данас те као сина најстаријег и највољенијег представљам пред свима - и својима и (онима) који су источније (од нас). Ко је код мене у таквој части као ти? Ја сам већ зашао у године. Умрећу било од болести било у борби. А ти, живећи овако (у слози) са
- Реч је о деспотици Јелени (каснијој монахињи Јефимији), кћери ћесара серског Војихне, а супрузи деспота Јована Угљеше; изузетно образована и талентована, саставила је, између осталог, потресну молитву и извезла је на диптиху–иконици поводом смрти свога сина јединца који је умро пре Маричке битке и који је сахрањен у Хиландару. Са својом рођаком кнегињом Милицом живела је у манастиру Љубостињи (после Косовске битке), била је њен верни и стални пратилац у разним дипломатским мисијама које је кнегиња предузимала и, по свој прилици, активно учествовала у политичком и друштвеном животу српске Деспотовине и, вероватно, у васпитавању синова и кћери кнеза Лазара и кнегиње Милице. Сачувани су, такође, њен запис на завеси за царске двери у Хиландару, као и њена чувена песма Похвала кнезу Лазару.
- ПрС 21, 1.