Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

божанске или човечије премудрости - чега год се дотакао, убрзо је показивао да је бољи од учитеља. Било да је реч о ратничким питањима, о ратној вештини или уметности, која за многе није једноставна, он је у свему био први и друге у то упућиваше. У свему беше савршен. По лепоти и снази тела беше као сунце међу звездама; ловове приређиваше боље него (његови) претходници. И како Соломон говораше:,,(Боље) од свих који пре мене беху у Јерусалиму.“⁵⁹ (Такав беше) у свему што чињаше и што говораше, а чиме се много шта чешће осваја, а да се крв не пролива. (Тамо) где често војске, и поред (великог) труда нису успеле као и наоружано бродовље, (тамо је) успевала само виспреност (и мудрост). Посвуда имамо примере за ово, (на пример), освајање великих и дивних градова (као што су) Вавилон и Троја; (или) кад Кир изненада нападе на Асирце и Хелене; кад ради Јелене, Менелајеве⁶⁰ жене, Троју разорише; и кад Темистокле⁶¹ својим бродовима победи Персијанце и натера Ксеркса у бег - (победи) комарац оног жестоког лава. И много шта слично овоме може се наћи. Јер чистота (која) прочишћава душу, а (уз то и) храброст (која је) на прави начин спојена са добром ученошћу - кад се то стопи у једно, више се не може раздвојити, увек тежи ка узлету и то му је, тако рећи, у природи. Све се ово стече (у Стефану) као чистота и (као) скуп врлина. Толико о раној младости.

28. Кад постаде пунолетан, у заборав посла оно што је било, прилажући великим (делима) још већа; кад би ко други постигао нешто (од овога), правио би се, по људској слабости, да је мудар. (Деспот) не само што немаше мане, него у толикој (својој) владарској величини ништа што је корисно не превиде, остаде непоколебљив, клонећи се онога што је Богу противно, што не приличи владарима, тако да су (му се) и анђели дивили. Не скрену ни са једног правог и царског пута.

29. У почетку владавине, одевао се мајчиним молитвама и наследио очево достојанство, јављајући се као најсветлији од свих. Али не беше све тако савршено, јер ђаво, који кукољ сеје, подјари на велику побуну неке племиће које отац његов (кнез Лазар) под ноге своје покори - они покушаваху да се са њим /Стефаном/ изједначе и измакну се испод његових руку; многе тешке кривице смислише против њега и изнесоше пред (султана) Амурата - једни су говорили како Угре против њега (султана) подиже, а други су тврдили: „Ми смо независни господари и желимо служити твоме царству.“ И гласнике слаху (султану); беше један од њих (од властеле), благородан и увек веран (Стефану), по имену Михаило, који се нађе очи у очи са онима који (Деспота) клеветаху и буну дизаху. (Бунтовници) беху: Никола Зојић и Новак Белоцрквић са још некима. (Деспот) позва Новака (к себи) и овај дође не знајући да се сазнало за недела његова. Њега по правди погубише. Никола побеже у утврђени град Островицу, али видевши да не може побећи од руку господара својих, постриже власи и замонаши се заједно са супругом својом и са четири кћери. Смиловавши се, благочастиви /Деспот/ и његова мајка /Милица/ поштедеше им живот.