Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

ратови и сваки народ се припремао за борбу.⁵⁷ И заваписмо ка Господу због вике њихове и од маленог извора начини се велика вода и велика река, светлост и сунце засијаше, реке надођоше и прогуташе славне. Како ово овако беше, беху послани паметни гласници и тај /султан/ рече у себи, као Навукодоносор: обухватићу шакама васељену као јаје. Гласници се сложише са благочастивом госпођом /Милицом/, а (то) саветоваху и патријарх, читав сабор црквених достојанственика и сав синклит, да се најмлађа /кћи/ Оливера да за жену Амурату великом /Бајазиту/ како би се христоименито стадо спасило од прождрљивих вукова. Самодршцу /Бајазиту/ пође са сестром /Оливером/ и увек помињани брат њен Стефан/. Од тада беше поробљена српска земља, јер су и сам Стефан са братом својим Вуком, са својом властелом и са другима сваке године ишли на поклоњење њему /султану/. Међутим, велики цар од тада (не поступаше) као Максимијан, који је Константину Великом показивао лажну љубав како би га (лакше) погубио, него се према њему понашао искрено и са чистом љубављу, као према вољеном сину, што ћеш наћи у (одређеном) поглављу. И пред свим источним (владарима) дичио се овим /Стефаном/ као другим сунцем или пресветлом зорњачом.

24. Достојна (сваке) славе, премудра мати /Милица/, која је многе изабране мајке превазилазила, остала је, како рече Соломон, храбра жена; поседовала је све врлине, као што знају сви око ње који су уз њене руке тражили милост, очекујући да је приме. Имајући велику власт, знала је и световне ствари, у којима се није лако снаћи; по лепоти беше не само жена него је и савете (делила) као Дисејс.⁵⁸ А ко ће побројати божаствене и свештене украсе којима је даривала цркве и манастире! Ко се неће задивити видећи њен савез са онима који ка Богу упиру поглед; делима је превазилазила заповести (Божије) стремећи ка (још) већим.

25. А шта да кажем о (Стефану), који засија (од Лазара и Милице), показујући премного њихових (врлина) и победивши пре свега све оне који су дошли? Требало је да буде свестран и више (него што је) природа плодова (на) дрвећу које расте поред извора.

26. Почињући да говорим о њему, помислих као да се бацам у океанске струје које се не могу препливати и које су неистражене; ипак, иако шибан таласима живота, упустих се у пловидбу да на крају част неку примим. Јер не дођосмо од детињства да му служимо, па о ономе што је раније било нисмо у стању говорити.

27. Он беше изузетан још као млад; васпитавао се од благочастивих и из дана у дан показиваше да ће бити у свему обдарен: и у ономе што је говорио, и у ономе што је чинио, и у ономе што је захтевало велики напор. И као што причају о Александру Филиповом /Александру Македонском/: кад (му) је отац негде ратовао, жалио се својим вршњацима говорећи: „Отац мој ће у свему исказати јунаштво, а за мене неће ништа остати.“ Па и овај /Деспот/, као дечак, гледајући на цркву (коју је његов отац подигао) говораше: „Подићи ћу већу и лепшу.“ О биткама је слично (говорио); и речи које наликоваху пророчанствима говорио је; једноставно, у свакој вештини, било да је (она)