Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

Хиридан, који је владао облашћу између Персије и Јерменије, која се данас зове Ачамија. Пошто је Цариград био подигнут и пошто су многи догађаји лишили моћи цареве грчке, појави се у Цариграду вођа поменуте области, који поче владати грчком земљом у име тога (грчкога) народа, као најблагороднији и као царски изданак. Брат његов завлада у отаџбини својој, у персијском делу, и сам будући хришћанин (као и Харидан). Наговорише неки цара грчкога да пође на брата свога, у отаџбину своју. Он и пође са свом грчком војском. Идући, био је престрављен бојећи се брата свога. Стигао је у те пределе (и) ачамијски цар, чувши за то, замонаши се и, изишавши пешице, срете цара на одређеном месту. Кад цар сазнаде ко је он, одмах сјаха с коња и искрени пољубац даде брату. Питаше га за разлог (оваквом поступку). Овај му одговори: „Каква ми је корист и добит да будем узрок толиком крвопролићу? Отац наш умре, као и сви дедови и прадедови; свако зна да ћу и ја умрети. Мој једини син од младости не размишља о господству, али због младости не може бити монах. Постоје манастири које очеви наши саградише у нашем народу. Дај му их (и) потврди написмено да има чиме да се издржава, (и ако хоћеш), приложи нешто цркви, а остало дај коме хоћеш.“ Цар се умилостиви и учини све по његовој вољи. Од тада деца његовог сина владаху својом земљом служећи грчкој држави. Пошто су Исмаилћани постајали све снажнији и освојили источне земље, прикључише (себи) и те пределе, а њихове владаре примораше да се повуку. Јаој (несреће)! После овога, син Орханов⁴⁹ Сулејман,⁵⁰ старији од ачамијског вође, праунука онога монаха (Харидана), још док је Орхан био жив, доведе са војском у западне пределе Сејдију,⁵¹ обећавши му да ће му дати (сваки) десети град који освоји. И тај Сулејман пре тога пређе преко мора ка Калипољу⁵² и отвори пут Сејдији и другима, у време цара Андроника,⁵³ који је ратовао са братом својим. Сулејман и Сејдија умреше. И Орхан умре. (Поче се) уздизати најмлађи Орханов син Амурат и покори многе западне (земље). Најпре се устреми на благочастивог кнеза Лазара. Овај /Лазар/ није више желео да чека и да заборави на удове своје, који су као и Христови били сечени и растрзани, него (реши) да ту срамоту отклони или да сам умре и (то) посведочи мучеништвом. (Зато), вођен мислима својим, пође на Исмаилћане и битка беше на месту званом Косово. Међу војницима који су се борили беше један, веома благородан (по имену Милош), кога оцрнише завидљивци пред господаром говорећи да је неверан. А овај /Милош/, желећи да покаже како је веран (кнезу Лазару), као и то да је храбар, нађе погодно време и пође ка самом врховном заповеднику, правећи се да је пребег; (Турци) му направише пролаз. Кад је био близу (султана), изненада појури и зари мач у тог ужасног