Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана
Страна 9 од 50
сродник благочастивог (и) равноапостолног цара Константина,39 лоза његових родитеља - сачува се грана да царско и апостолско дело испуни и да изврши (што је предвиђено) изабраноме од најизабранијих, и дође време да стадо упозна преславног господара.
14. Прелазимо на родослов. Беше Конста Велики, по надимку зелени, отац Константина Великог, муж у свему кротак, који љубљаше благочашће. Зато хришћане примаше царствујући у Вретанији, у доба кад се (и) Диоклецијан40 и Максимијан Херкулије,41 (који), пошто побише многе хиљаде хришћана, одрекоше царства и живеху као прости (људи). Максимијан се одржа на истоку, и у њега, мучитеља, Константин Велики беше талац. А Максенције42 у самом великом Риму цареваше.
15. Велики Конста роди три сина: Константина и Констанција и Консту и кћер Констанцију, коју је Велики Константин удао за Ликинија,43 (а њему је) доделио грчки део Царства, јер је чуо за страшна рушења и мучења. Овај Ликиније беше далматински господин, родом Србин; са Констанцијом роди сина Белу Уроша; а Бела Урош роди Тихомила; Тихомил роди светог Симеона (Немању); свети Симеон роди са супругом три сина: Стефана, првовенчаног краља, и Вукана, великог кнеза, и Растка, касније названог Сава, првог српског архиепископа. Он је брата свога Стефана крунисао за краља. Краљ Стефан роди четири сина: Радослава, Владислава, Стефана (и) Предислава. Стефан доби придевак Урош, према своме прадеди, тј. храпавом краљу.44 Овај роди два сина: Стефана и Милутина, бањског краља;45 Милутин роди Константина и Стефана Дечанског; (Стефан) Дечански роди два сина: Душмана и Душанa46 (тј. Душану). Тај Душан (Душана) преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за цара. И роди сина Уроша; Урош није имао деце и без потомства оста лоза та.
16. Ево и друге гране родослова: Вукан, други син светога Симеона, брат светога Саве, велики кнез, роди сина жупана Димитрија, у светом монашком образу Давид. Овај
- Константин Велики, владар царства Ромеја (306–337). Приликом познате битке код Милвијског моста близу Рима, из које је изишао као победник, имао је у сну виђење крста на небу са речима „Овим ћеш победити!“ По свој прилици то га је определило да прихвати хришћанску веру. Сазвао је Први васељенски сабор у Никеји 325. г. против Аријеве јереси. Градитељ је нове престонице Царства - Константинопоља /Цариграда/. С правом се сматра утемељивачем хришћанског Византијског царства.
- Диоклецијан, римски император (284–305). Поделио је империју на четири дела. Почетком IV в. предузео је велико гоњење хришћана. Умро је 313. године.
- Максимијан Херкулије, римски војсковођа, а од 286. г. и римски император, велики прогонитељ хришћана.
- Максенције, син Максимијана Херкулија, римски император (од 303. г.). Ратовао је са Константином Великим, био је побеђен и удавио се у Тибру. И он је био прогонитељ хришћана.
- Ликиније, римски император; владао је западним делом Царства (307–323). Приклонио се, и поред Миланског едикта, многобожачкој вери и прогањао хришћане. Започиње рат са Константином Великим који га 323. г. побеђује и лишава престола. Ускоро га војници у Солуну убијају. Српски летописи сматрају га за Србина.
- Храпави краљ - тако се у изворима назива Стефан Урош I, српски краљ (1243–1276), вероватно због рошавог лица, које му је тако остало после неке прележане болести (а можда и гласа?).
- Бањски краљ - тако Константин Философ назива краља Стефана Уроша II (Милутина) (1282–1321), ктитора манастира Бањска на Косову.
- Код Константина Философа име Душан (реч је о цару Душану) јавља се у лику: Душана.