односу на пролошке; ова поглавља као да се обраћају двору и градској елити — у којој су идеали витештва и интересовање за историју били дубоко укорењени. У овим деловима Житија, Деспот Стефан Лазаревић представљен је као непобедиви витез, храбри заштитник државе и народа, али и заштитник свих хришћана, што је, у складу са западноевропским културним токовима тога доба, могло бити основа за стварање култа, у времену у ком су свети владари били уздизани као ратничке личности. Међутим, из овог опширнијег житија не произлази да је сам Стефан Лазаревић био сматран кандидатом за светост на основу својих ратних и владарских подвига.
На самом почетку Житија, Деспот Стефан се пореди са библијским пророцима и вођама: он је попут Мојсија, попут Исуса Навина по храбрости и вери и способности да се избори за свој народ, попут старозаветних судија по мудрости и правди; попут премудрог Соломона смеран је и достојанствен, ненадмашан у смирењу које је толико да је довело до помирења међу сукобљеним народима и земљама, до успостављања складних односа и са Истоком и са Западом. У овом опису истичу се Деспотова дубока вера и хришћанско милосрђе као темељне особине његове личности.
Он је нови Соломон, отворен за нектар божанске премудрости коју црпи из богонадахнутих списа: сакупио је „од божанских списа /књига/ што је Богу угодно, (а) по милостињи и вери беше као нико други“, пише Константин, и наставља: „Живео је заједно са источним и западним (владарима); прихватио је све добре обичаје...“ Писац истиче да је Деспот био црквен и побожан — поштовао је „ред приликом службе Божије, држао се поретка приликом (јеванђељских) чтенија и молитава“ [ЖДС ..гi..].
Родослов и кратка повест о Светом Кнезу Лазару — кратка хагиографија у хагиографији — у овом житију јављају се као израз подстрека Стефановог култа, постављајући Светог Лазара Косовског као пример, а његов култ као темељ. Додатно, као да се Лазарева светост овде прожима са Стефановим владарским правом: кратка приповест о благоверном Светом Кнезу овде се појављује као подстицај култу Лазаревом, истовремено служећи као легитимизација Стефанове власти.
Један од упечатљивих тренутака у Житију јесте Деспотово покајање за неправду коју је учинио сребрнарима из Сребрнице, што га према писцу хагиографије уздиже изнад славног цара Теодосија — којег савест није притискала, те се није кајао после неправде учињене Солуњанима. Наиме, према приповести коју доноси Константин Философ, потресна богослужења Страсне Седмице, односно Великог Четвртка, што је једини дан у години када се на Литургији поје „Вечери Твојеја Тајнија“ („Вечере Твоје Тајне данас, Сине Божији, прими ме за причасника“), потресла су Деспота Стефана и подстакла га на кајање и плакање из дубине душе. Ова хришћанска искреност чини Деспота идеалом светог владара.
По његовом упокојењу, дешавају се чудесна знамења: варнице које се спуштају са неба и изазивају пожаре, као огњена порука, гром који оглашава тугу, и помрачење сунца, и