Житија, које значајно почиње речима „Оче благослови!“ — као да је намењено читању у манастирској трпезарији, наговештава се постојање клице култа Светог Деспота, која је проклијала практично одмах по Деспотовом упокојењу.
Марија Васиљевић је у свом истраживању приметила одређену дводимензионалност самога Житија: опширно житије износи владарску биографију Деспота Стефана, комбинујући биографске и хагиографске елементе; из овог опширног житија би се пак по потреби могли издвојити пролошко житије, које би било прикладно за читање на сабрању монашке обитељи. Можда баш у самом манастиру Манасија — почивалишту Светог Деспота: било би сасвим прикладно да се поштовање Светог Деспота заметне управо у његовој задужбини.
Што се преплитања биографије и хагиографије тиче, Житије Светог Деспота Стефана које је написао Константин Философ не би било први пример таквог списа: и старија опширна житија Светог Стефана Дечанског и Стефана Душана првог Даниловог настављача представљају текстове исте врсте. Сам писац је можда био условљен жељама читалаца — у прологу Житија напомиње да су дворски достојанственици били међу онима који су му тражили да га напише. Одатле толико биографских елемената. С друге стране, хагиографски се елементи из овог Житија могу препознати, издвојити, пресложити у нову целину; још је прота Лазар Мирковић (1885–1968) увидео могућност да се из опширног житија издвоји пролошко житије, те да се на основу њега напише Служба Светом Деспоту.
Константин Житије пише значајно истичући хагиографске елементе — насловљава га као „житије и жизњ“ — као опис живота и подвига, духовне вежбе, аскезе. Речи у наслову Житија — Благослови оче! — упућују још снажније на један црквени контекст читања овог текста, у цркви или трпезарији, на сабрању манастирског братства.
Хагиографски делови овог Житија одликују се дубоким религиозним језиком, у који су уткане библијске алузије и цитати; тако обогаћени ови делови доносе традиционалну структуру пролошких житија: по краткој уводној похвали, у хагиографским параграфима описују се Деспотово свето порекло, од добрих и благородних побожних родитеља [ЖДС 16–21], младост која најављује светост [ЖДС 25–28], изградња задужбине [ЖДС 52], владарске врлине [ЖДС 76], међу којима постоји и покајање због неправде коју је учинио Сребрничанима [ЖДС 83–84], упокојење [ЖДС 86], праћено необичним и страшним знамењем [ЖДС 86, 92]; Житије се завршава похвалом — икосом [ЖДС 93]. Гледани овако фрагментарно, сегменти пролошког житија јасније долазе до изражаја.
Међутим, у ширем биографском ткању, које доноси бројне детаље из Стефановог живота, одзвањају одјеци витешких идеала, који звуче као да су упућени дворској и градској средини, у којима је историја не тек прошлост већ свакодневно надахнуће у тешким временима. Ту Стефан Лазаревић није само Деспот, већ и заштитник народа, храбри витез који чува државу и веру свога отачаства. У биографским деловима Житија, који су много обимнији, до изражаја долазе нешто другачији елементи у