Патријаршијска библиотека у Сремским Карловцима, у време Патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1698–1748).
Препис из 16. века, настао око 1580. године, чува се у Архиву САНУ под ознаком Стара збирка, број 465. Рукопис садржи 27 листова, писан је на папиру, а корице су кожне, са оријенталним стилом повеза. Почетак текста краси минијатура, за коју се претпоставља да приказује рударски судски колегиј. Текст је исписан мрким мастилом, док су украси и иницијали у златној, плавој и црвеној боји.
Поменути препис Рударског законика Деспота Стефана састоји се из четири тематске целине: на почетку се налазе уводне речи самог владара, а за њима следи Закон о рудницима, у 52 члана, односно 52 правна прописа који регулишу рударску делатност. За овим Законом следује извод из Закона града Новог Брда, у 23 члана; сматра се да овај представља статут значајног рударског центра. Законик се завршава обраћањем Деспота Стефана, које је насловљено као „Предисловије Цара Стефана“ и следи по завршетку 23. члана. Овај документ представља један од најважнијих српских правноисторијских споменика средњег века.
У предговору тексту Закона, сам Деспот Стефан је објаснио историјске и политичке околности у којима је настао овај акт. Деспот се осврнуо на своју прошлост и сусрет са „великим господаром“ Бајазитом. Како сам наводи, благодарећи помоћи Божијој, молитвама Пресвете Богородице, Светих Симеона и Саве, као и молитвама свога оца Светог Кнеза Лазара, повратио је контролу над отаџбином и ослободио своју земљу и градове предака од власти султана Бајазита. У ослобођеној отаџбини одговорио је на захтев новобрдских рудара, и на њихову молбу приступио изради Закона о рудницима.
Завршне речи Деспота Стефана, односно његов поговор, насловљене су као „Предисловије Цара Стефана“, следе за изводом из Закона Новог Брда доносећи званично одобрење законских прописа, уз познате формулације из Деспотових повеља, као и покушај копирања његовог потписа. Датум који се наводи на крају документа је 29. јануар 1412. године.
Закон о рудницима Деспота Стефана Лазаревића први пут је објављен 1962. године у Београду, у издању академика Николе Радојчића (1882–1964). Истакнути српски историчар Сима Ћирковић сматрао је да је откриће овог Закона од изузетне важности за проучавање средњовековне српске историје. Српска академија наука и уметности поверила је издавање овог значајног правног документа Радојчићу, који је већ стекао репутацију стручњака за српску историју тог периода, објављујући бројне изворе и студије о средњовековној Србији.
Никола Радојчић је приредио детаљан увод у текст Закона, подељен у три поглавља: први део говори о Новом Брду као важном рударском насељу, други је посвећен рударском законодавству у Србији у средњем веку, а трећи непосредно анализира сам