прилике у својој држави, посебно се бавећи питањима рударства. Најзначајнији рударски центар било је Ново Брдо, где је становништво уживало посебан статус. Значајно присуство дубровачких трговаца, који су у српским областима уживали привилегије, допринело је још већем развоју трговине.
Јачање рударске производње у српској Деспотовини било је подстакнуто и политичким догађајима у Европи. Сукоб између Венеције и Ђенове око доминације на мору пореметио је међународну трговину у Средоземљу. Поморски путеви су били пресечени или у потпуности блокирани, што је довело до несташице важних сировина, укључујући злато и сребро. Као последица, цене ових руда значајно су порасле. Дубровачки трговци, препознавши ову прилику, проширили су своје копнене трговачке руте и појачали економске везе са српским областима. Ова ситуација је покренула свеукупни привредни развој у српској Деспотовини, убрзавши раст трговине, рударства и финансијске стабилности државе.
У време Деспота Стефана Лазаревића, у његовој држави налазили су се неки од најбогатијих рудника у Европи, који су били познати како по обиму производње тако и по квалитету добијених метала. Међу њима се нарочито истицало Ново Брдо. Према речима Деспотовог биографа Константина Филозофа, записаним у Житију Деспота Стефана, Ново Брдо је било „град уистину сребрни и златни“ [ЖДС 46]. О значају Новог Брда говори и податак да га Константин у Житију помиње вишекратно.
Сребро које је копано у новобрдским рудницима било је изузетне вредности, јер је садржало висок проценат злата. Ова посебна врста сребра, позната као гламско сребро, била је веома тражена широм Европе, а дубровачки трговци извозили су га у Италију и друге медитеранске земље. Богатство Новог Брда било је добро познато широм средњовековног света, изазивајући и дивљење и жељу за освајањем. О његовој економској снази сведоче различити савремени извори. Француски витез Бертрандон де ла Брокијер (Bertrandon de la Broquière, †1459) је 1433. године забележио да је Деспот Стефан Лазаревић од Новог Брда годишње приходио више од 200.000 дуката, док је нешто касније фрањевачки монах Иван Капистран (Johannes Kapistran, 1386– 1456) навео износ од око 120.000 дуката. Византијски писци такође су наглашавали значај овог града, па га је ромејски историчар Дука (око 1400–1462) назвао „мајком градова“.
Стојан Новаковић (1842–1915) истакао је како је рударство било кључни фактор економског просперитета средњовековне Србије, омогућавајући појединим властелинским породицама да се значајно обогате. Међу њима је била и породица Кнеза Лазара. Лазаревићи су управљали Новим Брдом и имали велики утицај на развој рударске производње. Живот у великим градовима попут Новог Брда захтевао је уређење посебним законима. У српској Деспотовини општи правни поредак у држави одржаван је углавном кроз правосуђе установљено у доба Немањића, као и кроз личне одлуке самог Деспота Стефана.