Током владавине Деспота Стефана Лазаревића јавила се потреба за поновним дефинисањем односа између учесника у вађењу, топљењу и преради руде, као и за уређењем односа међу мешовитим становништвом Новог Брда. Деспот је брзо реаговао на први захтев Сабора града Новог Брда, приступивши процедури доношења Закона о рудницима. Занимљиво је да је сам процес доношења овог Закона био заснован на принципима који су били уобичајени у западноевропским земљама. Деспот је применио западноевропску праксу, према којој су рудари сами предлагали законске норме, а владар их је само потврђивао. Стога је Деспот окупио двадесет и четворицу искусних рудара који нису били из Новог Брда и дао им задатак да сами саставе Закон за руднике Новог Брда, након чега је он тај Закон потврдио својим потписом и печатом, чиме је овај документ добио званичну правну снагу.
Овим законом утврђена су права рудара и њихов повлашћени положај у граду. Закон је уређивао многа питања у вези са организацијом рада, правима различитих учесника у процесу рударске производње и заштитом интереса рудара у односу на власнике рудника. Законик се састојао од 52 члана који су регулисали живот, права и рад рудара, као и функционисање рудника. Њиме су рудари били заштићени при набавци намирница, ограничавањем цена на тржници и занатских услуга. Закон се такође бавио уређењем унутрашњости рудника, стамбеним просторима и путном инфраструктуром.
Једини познати српски текст рударског закона који је сачуван до данас јесте препис овог Закона о рудницима Деспота Стефана. Препис, који је настао у 16. веку, данас се чува у Српској академији наука и уметности у Београду. Претпоставља се да је било и ранијих рударских закона, још од владавине краља Уроша I, јер је Сабор Новог Брда почетком 15. века изричито тражио од Деспота Стефана да им да „закон о рудницима који су имали за првих господара“.
Рукопис овог Законика настао је у време српске духовне обнове крајем 16. века, након поновног успостављања Пећке Патријаршије. Претпоставља се како су га Турци поручили у покушају да уреде рударство у Османлијском царству. Закон је касније послужио као основа за турске правне текстове о рударству, који су добили назив „Саски закон“.
Интересантно је да је академик Петар Колендић (1882–1969) у Градској библиотеци у Сплиту пронашао латинични препис Закона о рудницима, који је по наређењу извесног Фрање Марканића настао 1638. године у Ћипровцу, у Бугарској, за тамошње руднике. Овај препис је потврда да је српски рударски закон имао широку примену и утицај.
Што се тиче самог рукописа Закона о рудницима Деспота Стефана, он је доспео у Србију захваљујући Францу Хочевару (1913–1992), амбасадору ФНРЈ у Букурешту. Његова супруга је после 2. светског рата на аукцији у Бечу купила овај рукопис, а Ф. Хочевар је 11. априла 1959. године овај рукопис поклонио САНУ. Према запису у корицама, изгледа да је пре тога последњи српски власник овог документа била