Константин Философ, писац Житија Светог Деспота Стефана, у завршетку текста обраћа се Деспоту у маниру који је подобан похвалном канону. Константинов спис у свом закључку поприма један панегирични богослужбени тон, у форми икоса — као „Радуј се“, похвалама карактеристичним за молитвена обраћања светима. Поред Житија, постоје и други трагови и сведочанства култа Светог Деспота Стефана и пре званичног уписивања његовог имена у диптихе Светих. Деспот Стефан назива се светим у тексту познатим под насловом Мудрост и пророштво Светог Стефана Лазаревића. Српски монаси Дамјан и Павле, у обраћању папи римском Клименту VIII из 1597. године, набрајајући светиње и свете српских земаља између осталих помињу и свето тело Деспота Стефана. Према Л. Павловићу, култ Деспота Стефана у српском народу постојао је од 16. века. С друге стране, истраживање С. Н. Смирнова о култовима српских светих у руским рукописима показује како је култ Светог Деспота Стефана преношен у руску средину. У збирке светачних житија састављане у Русији у прошлости уношено је и Стефаново житије, и укључивано чак и у римокатоличке хагиографске колекције.
Још за живота Деспота Стефана Лазаревића, после Ангорске битке, негде између 1402. и 1405. године (према мишљењу Ђорђа Трифуновића и Данице Поповић), монах Јефрем написао је Молбени канон за Деспота Стефана Лазаревића, у ком се кроз прозбе Господу да помогне у борби против непријатеља и освајача из туђине истичу изузетне особине Деспота Стефана Лазаревића као идеалног владара. Међутим, иако садржи такве похвалне и панегиричне изразе за Деспота Стефана и његово владање, овај канон (објављен у Србљаку) није имао непосредну хагиографску функцију.
Но у Житију Деспота Стефана које је убрзо по Деспотовом упокојењу односно вероватно већ 1431. године написао Константин Философ, перспектива је знатно другачија. Већ у наслову овог житија подвлачи се како је оно написано по заповести и захтеву Патријарха српског Никона (1419–1435) и дворских достојанственика, после јављања Светог Деспота, на изричит Деспотов захтев [ЖДС 92]. Константин Философ ово житије започиње речима „Благослови Оче!“, што може указивати на монашко сабрање као адресата овог текста, односно упућивати на припадност реципијената овог житија монашком миљеу.
Изложивши историјске факте, писац Житија велича врлине и благочашће Светог Деспота, помињући га као благочестивог кроз читав текст Житија, у самом закључку називајући га другим Давидом, поредећи га са дивним Соломоном, са праоцем Авраамом и пророком Илијом, именујући га другим Јосифом, замеником силнога Самсона, и другим Јовом [ЖДС 93].
Описујући катастрофе које су задесиле српски народ по Деспотовом упокојењу (природне непогоде и освајачке походе Османлија и Угара), у Житију Константин, набраја и необичне појаве и апокалиптична знамења у Београду која су уследила пошто је уснуо српски Деспот: