Ресавски правопис није настао случајно; ресавска правописна реформа, започета још крајем 14. века са циљем обнављања старословенске, ћирилометодијевске норме писмености, добила је полет и оснажење и донела добре плодове захваљујући умногоме пажљивој визији и непрекидном старању Деспота Стефана Лазаревића. Његова жеља за образовањем и духовним напретком била је немерљива — Деспот је непрестано улагао у просвету и културу, окупљајући најмудрије умове тог доба, не само из Србије већ и из суседних земаља. Они су у манастирским одајама марљиво преводили непреведена дела са грчког, поправљали старије преводе и текстове рукописа уопште и преписивали их са посебном пажњом. Деспот Стефан је у овим смутним временима пружао уточиште бројним духовницима и избеглицама из разорених и покорених ромејских земаља и ратних подручја околних источних области, попут Григорија Цамблака, Константина Философа и Андонија Рафаила Епактита, чиме је српска Деспотовина постала уточиште духовности и културе. Источно од Велике Мораве, колонија монаха-исихаста настањених у браничевским манастирима, познатих под називом синаити, остала је живо средиште православног монаштва, бивајући насељена не само српским већ и бугарским и грчким црнорисцима. Кроз сарадњу са овим ученим монасима, трудом Инока из Далше, монаха Доситеја, Григорија Хиландарца и других учених монаха који су на позив Деспота Стефана долазили у српске области и ангажовани на књижевном послу, преписиване су и превођене библијске књиге, списи Светих Отаца и дела источнохришћанских писаца. Природа преписивачког посла таква је да током самог преписивања настају грешке, које су се могле тицати скраћивања и измена самог текста, или пак замагљивања и губљења изворног смисла. Писари и читаоци уочавали су тако настале проблеме у тексту. Примера ради, сам Деспот Стефан био је незадовољан постојећим преводом Зонарине Хронике, и постарао се да се превод овог дела поправи. Поп Панарет преписао је књигу „од извода српскога“ 1424. године, остављајући примедбе да је када је текст упоредио са грчким изворником уочио одређене мањкавости [ССЗН 238]. Како су се грешке у текстовима временом умножавале, сазрело је време да се изврши језичка реформа, да се текстови кодификују и методе рада стандардизују. Тако се родио правопис који је тежио враћању писмености у њен изворни облик, инспирисан најбољим узорима српске зетско-хумске, бугарске и грчке традиције. Његов наднационални карактер био је више од културне револуције — био је наговештај хуманизма и ренесансе, који ће тек касније обасјати европске просторе. На трагу ове револуције, Деспот Стефан је, после 1423. године, замолио свог блиског сарадника, Константина Философа, да састави правописно-граматички трактат који нам је познат под насловом Сказаније о писменех (познат и као Повест о словима или Казивање о писменима). Ово дело, настало у Београду, а према неким истраживачима у Ресави, значајно и по томе што је то прва филолошка расправа у српској књижевности, није било обична граматика; оно је било први велики покушај да
