Тачна година упокојења монахиње Јефимије није позната, али се као оквирни датум наводи 1405. година. Њен последњи познати помен налази се у повељи Деспота Стефана Лазаревића, у којој је ословљена као деспотица, госпођа и мајка. Пред крај живота примила је велику схиму, највиши степен монашког завета, и добила име Јевпраксија.
Увод ове повеље је благодарење и славослов Богу: владар који је издаје прославља Христа, изражавајући своје уверење да га је Христос уздигао на владајући положај изливајући на њега благодат Светога Духа. Деспот Стефан Лазаревић, заједно са својом мајком, монахињом Јевгенијом, и братом Вуком, уз одобрење дворског савета, повељом је даровао село Јабучје деспотици Јевпраксији, као одговор на њену молбу. Овај правни акт био је само први корак, јер је Јевпраксија истовремено уступила исто село манастиру Хиландар. Даровница је датирана у 6913. годину од стварања света, што одговара периоду између 1. септембра 1404. и 31. августа 1405. године. Село Јабучје налазило се у жупи Левач, а у време владавине Кнеза Лазара, Стефановог оца, било је у поседу његовог властелина Младена Псисина, који га је држао као пронију. Да би манастир могао званично примити ово имање, било је неопходно да му се промени правни статус - из проније је морало постати баштина, јер су се само баштинска добра могла трајно поклањати.
Ово је уједно и последња повеља коју је Деспот Стефан издао за живота своје мајке, кнегиње Милице, тада монахиње Евгеније. Она се замонашила 1393. године, када је Стефан постао пунолетан, а преминула је 11. новембра 1405. године. У повељи коју је Деспот Стефан издао Дубровчанима 2. децембра исте године, његова мати се помиње као „светопочивша монахиња Јефросинија“.
Оригинал повеље Деспота Стефана деспотици Јевпраксији чува се у архиву манастира Хиландар; повеља је писана на пергаменту, црним мастилом, док су крстови, иницијали и потпис Деспота Стефана исписани црвеним мастилом. Ова повеља је у научној јавности била непозната све до краја 19. века, када ју је у манастиру Хиландар открио Љубомир Ковачевић (1848–1918). Стојан Новаковић (1842–1915) објавио је одломак из ове повеље, а текст повеље објавио је В. Корабљов (Василий Николаевич Кораблёв, 1873–1936); после њега објавили су је Александар Соловјев (Александр Васильевич Соловьёв, 1890–1971), Андрија Веселиновић и Александар Младеновић.