Деспотица Јелена Мрњавчевић (око 1349–1405), познатија као монахиња Јефимија, а касније великосхимница Јевпраксија, била је једна од најзначајнијих жена српске средњовековне културе. Задужбинарка и дародавка, позната је као поета и као даровита везиља која је манастиру Хиландар приложила завесу са златом извезеним стиховима. Потицала је из угледне властелинске породице — њен отац, Војихна (1298–1360), био је високи племић у време цара Стефана Душана (1308–1355), носио титулу кесара и управљао градом Драмом.
Јелена је у браку са деспотом Јованом Угљешом Мрњавчевићем (†1371), братом краља Вукашина (1320–1371) и господаром моћног града Сера, добила сина Угљешу, који је преминуо у раном детињству, не напунивши четири године. Сахрањен је у манастиру Хиландар, уз свог деду Војихну. Јелена је своме сину написала потресне стихове, познате под насловом Туга за младенцем Угљешом, што је први њен познати састав. Након погибије супруга у бици на Марици 1371. године, Јелена се највероватније из Сера преселила у Солун, а потом у српску престоницу Крушевац, где је живела под заштитом кнеза Лазара Хребељановића. После Косовске битке 1389. године, повукла се из световног живота, прихватила монашки завет и добила име Јефимија. Кнезу Лазару посветила је познату Похвалу Кнезу Лазару. Већ 1398. године помиње се као монахиња у натпису на катапетазми — олтарској завеси — манастира Хиландар, што потврђује да је у том периоду већ била у монашком чину. После страдања Кнеза Лазара, заједно са његовом супругом, кнегињом Милицом, повукла се у манастир Љубостиња. Сва је прилика да је тамо провела остатак живота, посветивши се духовности, уметности и очувању српске културне баштине. Са мајком Деспота Стефана, монахињом Јевгенијом, учествовала је у друштвеном и културном животу. Обављала је важне дипломатске мисије — једна се помиње у Житију Деспота Стефана; наиме, како приповеда Константин Философ [ЖДС 30], монахиње Јевгенија (кнегиња Милица) и Јефимија (касније Јевпраксија) су код султана Бајазита испословале милост за кнеза Стефана. Монахиња Јефимија је скупа са кнегињом Јевгенијом и њеном децом — кнезом Стефаном и Вуком — учествовала у организацији и припреми преноса моштију Свете Петке из Бугарске у Србију, о чему пише Григорије Цамблак (око 1360–1419) у знаменитом спису познатом под насловом Слово о преносу моштију Свете Петке из Трнова у Видин и Србију.