скромне. Ресавске машикуле, међутим, представљају врхунац развоја овог градитељског решења. Изведене као зидане конструкције истурене из равни фасаде, машикуле су почивале на масивним каменим конзолама, укљештеним у зид. Захваљујући овом градитељском приступу, браниоци су, заштићени зидовима машикула, могли несметано да туку непријатеља и спрече његов приступ утврђењу. Ова конструкција није само повећавала одбрамбену способност кула већ је и у значајној мери доприносила визуелној доминантности целог утврђења. На врху кула простирала се шетна стаза, оивичена парапетом са зупцима, над којима су стајали стрми дрвени кровови, покривени највероватније оловним лимом. Према запису игумана Евгенија Симоновића са половине 19. века, приликом „чишћења града“ пронађено је много парчића олова; отуда се претпоставља да су куле изворно биле покривене овим материјалом. Истраживања шездесетих година 20. века донела су потврду оловне покривке, будући да су у појединим кулама пронађене табле олова, и то како квадратног тако и трапезастог облика, што упућује на намену - уклапање табли на кровном покривачу. Унутрашњи простор кула у манастирском утврђењу Ресаве, због своје ограничене величине и отворености према манастирској порти целом висином, био је искључиво намењен одбрани. Будући да су куле отворене према унутрашњости утврђења, и да у њима не постоји простор за становање, куле највероватније нису биле пројектоване за смештај посаде, већ су служиле као одбрамбене тачке са јасно дефинисаном функцијом. На шетну стазу која се протеже преко одбрамбених зидина, која је такође оивичена парапетом са зупцима - што омогућава безбедно кретање и несметано надгледање околине, излази се искључиво из кула. Нису пронађени трагови било каквог зиданог или дрвеног степеништа које би водило директно на бедеме, што додатно потврђује стриктну војну функционалност овог дела утврђења. На одбрамбеним зидовима су, уз парапете са зупцима, биле смештене и додатне машикуле, идентичне онима на кулама. Остаци камених конзола на бедемима указују на то да је сваки зид имао две до три машикуле, што је значајно појачавало одбрамбену способност утврђења. Поред тога, утврђено је да су машикуле постојале и испод шетне стазе бедема. Иако није познато како се до ових машикула приступало, претпоставља се да су се користиле као додатни одбрамбени балкони, можда са приступом преко дрвених степеништа која су била прислоњена уз зидове. Један занимљив детаљ односи се на конструкцију у бедему између донжона и северне шестоугаоне куле, која је, судећи по својој архитектури, могла бити нужник. Ова претпоставка се заснива на положају и карактеристикама ове структуре, која је део грађевине прислоњене уз бедем. Овакав пример интеграције функционалних елемената у одбрамбену архитектуру указује на пажљиво планирање и вишеслојну употребу простора у оквиру утврђења.
