Утврђење манастира Манасија прилагођено и изграђено у складу са теренским условима, а у њему су готово сви елементи осмишљени са изузетном симетријом и функционалношћу. Куле и одбрамбени зидови, уједначене висине, одају утисак хармоније и доследности у примени фортификационих решења. Иако је већи број кула изграђен са четвороугаоном основом, две се куле издвајају својим неправилним шестоугаоним обликом. Њихова специфична форма одговарала је стратешкој потреби за појачаном одбраном критичних прилаза манастиру. У вертикалном плану, куле су биле издељене на спратове дрвеним међуспратним конструкцијама. Свака кула обухватала је приземље, шест спратова и шетну стазу са зупцима која се простирала на врху. Приземље је било постављено приближно у нивоу манастирског дворишта, док су стрме дрвене степенице спајале поједине етаже. Од четвртог спрата, кроз засведене пролазе, пружала се могућност приступа шетним стазама бедема, што је омогућавало кретање бранилаца. Шеста етажа кула носи истакнуте одбрамбене балконе - машикуле; машикуле су представљале битан елемент у одбрани тврђаве. Ове истурене платформе омогућавале су браниоцима да са висине гађају непријатеља, штитећи утврђење од напада. Две шестоугаоне куле имале су по пет машикула, једну на свакој истуреној страни, док су четвороугаоне куле биле опремљене са по шест машикула, распоређених по две на свакој истуреној фасади. Куле су биле отворене ка манастирском дворишту, а на унутрашњој страни налазиле су се само дрвене ограде на сваком спрату. Овај отворени концепт омогућавао је лакшу комуникацију и кретање унутар утврђења, а истовремено је пружао додатну заштиту у случају продора непријатеља - браниоци би могли да се повуку у куле и наставе одбрану са уздигнутих позиција. Целокупна замисао овог фортификационог система сведочи о великој вештини и иновацији његових градитеља, као и о дубоком разумевању стратегије одбране. Куле и бедеми манасијске тврђаве, са својим прецизно осмишљеним архитектонским и одбрамбеним елементима, представљају драгоцено сведочанство српске средњовековне градитељске баштине. Машикуле, истурени одбрамбени балкони, представљају један од најимпресивнијих елемената утврђења манастира Манасија, својом бројношћу и архитектонским решењем значајно обележавајући изглед утврђења. Преко 100 машикула изграђених на манасијској тврђави нису само сведочанство мајсторства средњовековних градитеља, већ и посебност која Ресаву издваја од других српских утврђења тог доба. Као одбрамбени елемент, машикуле су у Србији реткост. Иако су се у западној војној архитектури појавиле још у 12. веку, у средњовековној Србији прве примене овог решења датирају тек са краја 14. и почетка 15. века, у утврђењима попут Голупца, Раванице и Београдске тврђаве, али су у односу на ресавске ове машикуле сведене и
