У другој половини 20. века спроведена је делимична обнова ресавске тврђаве. Од 1948. године манастир Манасија стављен је под заштиту државе, а потом су уследила археолошка и архитектонска истраживања, као и рестаураторски радови. Манасијска тврђава је током последњих деценија 20. века и првих неколико деценија 21. века делимично обновљена. Потпуно су рестаурирани делови манастирских бедема и поједине куле, као и део спољног одбрамбеног зида. Од половине 20. века, а нарочито интензивно током последњих двадесетак година у манастиру Манасија спроводе се систематска археолошка истраживања. Планиране су и предвиђене наредне фазе обнове манастира и манастирског утврђења, којем би по плану требало у потпуности повратити оригинални изглед.
Манасијски бедеми и ровови
Комплекс манастира Манасија, српског средњовековног архитектонског ремек- дела, опасан је и обзидан неправилним кружним утврдним зидом са дванаест кула. Унутрашња површина утврђеног простора је импресивна - утврђење обухвата простор овалног облика ширине око 85 метара и дужине око 100 метара, односно површине од око 0,8 хектара. Утврђење је осмишљено тако да се прилагоди терену и потенцијалним правцима напада, чиме се објашњавају мањи размаци између кула на западној страни и већи на истоку. Све куле, изузев донжон куле, истурене су из равни бедема и међусобно повезане одбрамбеним зидовима, што је омогућавало несметано кретање бранилаца и ефикасну одбрану читавог манастирског комплекса. Донжон кула, позната и као Деспотова кула или Деспотов пирг, кула последње одбране, остаје изузетак у овом систему: у њу се није могло ући са бедема, што јој је пружало додатну безбедност. Масивни зидови манасијске тврђаве високи су од 12 до 15 метара, у зависности од места. Дебљина ових зидова је од 3 до 3,30 метара. И дужина манасијских зидова је импресивна - обим унутрашњег брањеног простора износи око 310 метара. На североисточној страни утврђења, где је приступ манастиру био најтежи, налази се истурени део утврђења познат као Мали град. Простор облика правоугаоника, ширине од око 20 и дужине око 60 метара имао је засебан улаз, али је кроз пролазе у кулама био повезан са манастирским двориштем. Претпоставља се да је овај део ресавске тврђаве служио за смештај посаде и њихове потребе, чиме је био одвојен од монашког дела комплекса.