Поред лика Деспота Стефана Лазаревића који је живописан у Цркви Светог Николе у Брезови код Ивањице, за коју се процењује да је осликана у првој половини 17. века, два века после Деспотовог упокојења, стоји титула „Свети“. У светој Лози Немањића осликаној у славонском манастиру Ораховица у 16. или 17. веку налази се и лик Светог Деспота Стефана.
Према Леонтију Павловићу, култ Деспота Стефана у српском народу постојао је од 16. века. С друге стране, истраживање С. Н. Смирнова о култовима српских светих у руским рукописима показује како је култ Светог Деспота Стефана преношен у руску средину. Његово Житије уношено је у руске рукописе, и преписано је за Тројице-Сергијеву лавру још у 15. веку (рукопис бр. 686, л. 171–215), за Волоколамски манастир у 16. веку (рукопис бр. 307, л. 221–410), за Почајевску лавру у 16. веку (рукопис бр. 47, л. 216.б), за Соловјецки манастир у 17. веку (рукопис бр. 634, л. 210). Култ Светог Деспота Стефана постојао је не само у српским већ и у другим словенским срединама. Према Леонтију Павловићу, у руским и чешким месецословима редовно је бележен и датум култа Светог Деспота Стефана, што показује како је он поштован као свети не само међу Србима.
У збирке светачних житија састављане у Русији у прошлости уношено је и Стефаново житије. Тако је половином 19. века руски црквени историчар Андреј Н. Муравјов (Андрей Николаевич Муравьёв, 1806–1874) у збирку коју је приредио и под насловом Житија Светих Руске Цркве, и такође грузијских и словенских светих објавио у Санкт Петербургу 1856. године унео и „Житије Светог Праведног Стефана Новог, Деспота Српског“. Мурајов је спомен Светог Деспота Стефана Лазаревића датирао на 9. октобар. Због нејасноћа у литератури којом се служио, он је у своје издање житија унео и неке детаље из живота последњег српског деспота Стефана Бранковића - Светог Стефана Слепог (1420–1476); у доцнијим издањима он је текст житија поправљао.
Неколико година касније, у збирку житија светих објављену под насловом Свети Јужних Словена, коју је уредио Свети Архиепископ черњиговски Филарет Гумилевски (1805–1866), познати богослов и историчар Цркве, један од најобразованијих архијереја 19. века, укључен је и спомен на Светог Деспота Стефана, датиран на 19. јули, насловљен као „Престављење блаженога Стефана Лазаревића, Деспота српског“.
Нешто касније, спомен Светог Деспота укључен је и у збирку житија светих објављену под насловом Житија Светих поштованих у Православној Цркви. Спомен Светог Деспота Стефана некада је у хагиографске збирке уписиван скупа са споменом његове матере, Преподобне Евгеније / Ефросиније - Милице, као што је то случај у каснијим, постухмно објављеним збиркама житија јужнословенских светих Архиепископа Филарета.
У Русији је Житије Деспота Стефана укључивано чак и у римокатоличке хагиографске колекције. Тако је руски језуита Иван М. Мартинов (Иван Михайлович Мартынов, 1821–1894) написао житије Светог Деспота на латинском језику, и 1863. године га објавио у хагиографској збирци штампаној под насловом Annus ecclesiasticus Graeco–Slavicus.
Према литургичару Лазару Мирковићу, народ је Деспота Стефана Високог поштовао као светога и пре његове званичне канонизације у трећој деценији 20. века. Култ Светог Деспота постојао је не само у пределима горње и доње Ресаве, то јест не само у околини манастира Манасија, но и у другим српским крајевима. Народ је веровао да се у манастиру Манасија налази Деспотово гробно место, односно да се у манастирској цркви налазе његове мошти. У самој цркви, тамо где се претпостављало да се налази Деспотов гроб, зидови су били сасвим чађави од свећа које је на том месту палио побожни народ. У манастиру Манасија монаси су на богослужењима и пре канонизације на отпустима редовно спомињали Деспота Стефана као светога. У сведочењу деспотовачког свештеника Радића, које је забележио Мирковић, читамо:
„Народ дубоко верује да молитва на гробу Деспотову у цркви Манасији помаже, и болесници из велике даљине долазе и доносе се на гроб Деспота Стевана, и леже на њему, без обзира да ли је зима или лето, са надом да ће сигурно оздравити, и враћају се својим кућама са вером у скоро оздрављење.“
Како показује истраживање Данице Поповић, у Србији је иницијативу за канонизацију Светог Деспота Стефана надахнуо и покренуо дипломата и историчар Стојан Новаковић (1842–1915), а подржао ју је Чедомиљ Мијатовић (1842–1932). Питање званичне канонизације Светог Деспота покренуо је Митрополит београдски (касније патријарх) Димитрије Павловић (1846–1930), који је Светом Архијерејском Сабору Краљевине Србије предлагао његову официјелну канонизацију 1907. и опет 1912. године; међутим, неповољне унутрашње и ратне прилике одложиле су ово питање све до 1924. године, када је оно поново покренуто. Премда у Сабору по овом питању није била постигнута једногласност, Патријарх Димитрије је написао службу Светом Деспоту и на бденију 19. јула 1927. године Деспота Стефана свечано прогласио за Светога.
Према речима Патријарха Димитрија које је изговорио у београдској Саборној цркви приликом првог званичног прослављања Светог Деспота Стефана 1927. године, гроб Светог Деспота постао је по његовом упокојењу „право народно светилиште“, док се у манасијској цркви „силан свет сакупљао на молитву“ код Светог Деспота и „целивао га као светитеља“. Патријарх је у својој беседи подвукао како прослављање Светог Деспота Стефана Лазаревића није ништа ново - јер се сада озваниченом црквеном прославом Деспот прославља „онако како га је народна душа прослављала пуних пет стотина година“.
Патријарх није у оживљавању култа Светог Деспота видео никакву новотарију, већ обнову; отуда је прикладније говорити о обнови култа Светог Деспота Стефан у Српској Православној Цркви него о његовој канонизацији у 20. веку. У том смислу се у Житију Светог Деспота изразио и Свети Јустин Поповић (1894–1979), прибележивши следеће:
„Не дуго после смрти Светог Деспота Стефана почео се празновати дан његовог светог спомена, а његово име као светога унето је већ у 16. веку у српске, руске и чешке Месецослове. Патријарх Српски Димитрије поново је озваничио увршћење Св. Стефана Лазаревића, Деспота Српског, у календар 1927. године. И тако се Св. Деспот Стефан Високи прославља у Сабору свих Српских Светитеља...“
Према истраживању блажене успомене Епископа шумадијског Саве Вуковића (1930– 2001), када је 19. јула 1927. године у Саборној цркви у Београду Патријарх Димитрије објавио канонизацију Светог Деспота Стефана, истога дана је Епископ браничевски Митрофан (Рајић, 1873–1930) у Деспотовој задужбини, односно у манастиру Манасија, служио прву службу Деспоту Стефану.
Тропар и кондак, као и Службу Светом Деспоту Стефану написао је Патријарх Димитрије пре канонизације, вероватно се ослањајући на руске изворе. Приликом канонизације 1927. године, ова служба је била литографски умножена, како наводи Радован Пилиповић. Служба Светом Деспоту Стефану која се везује за име Патријарха Димитрија објављена је у Србљаку из 1986. године. Једну Службу Светом Деспоту Стефану написао је и 1969. године објавио прота Мирко Р. Павловић (1900–1977).
Поред тропара и кондака које је написао Патријарх Димитрије, један подужи тропар Светом Деспоту написао је Свети Владика Николај Велимировић (1880–1956), и то на празник Светог Деспота, 19. јула/1. августа 1943. године, током Другог светског рата, док је био заточен у манастиру Војловица. Увиђајући да је овај тропар можда преопширан, Свети Владика Николај је касније други део тропара издвојио у кондак. Сва три тропара Светом Деспоту Стефану - из пера Патријарха Димитрија и Владике Николаја (и дужу и краћу верзију), и два кондака из пера истих аутора, објавио је Епископ шумадијски Сава. Постоје и тропар и кондак благоверним Лазаревићима, а постоје такође и бројне молитве Светом Деспоту Стефану. Мирко И. Нанић је 2003. године написао Акатист Светом Деспоту Стефану Лазаревићу.
Служба Светом Деспоту Стефану се у савременим богослужбеним књигама налази у Србљаку и Минеју. Служба Светом Деспоту штампа се и у богослужбеним књигама Руске Православне Цркве. Литургијски спомен Светог благоверног Деспота Стефана Високог Лазаревића данас се прославља широм света, на свим континентима. С друге стране, његовим светим моштима које се данас налазе у кивоту у Цркви Свете Тројице манастира Манасија притичу поклоници са свих страна света.