„Пала је дубока ноћ, ми нисмо спавали, (а) чуло се са запада, с оне стране реке Саве, (кунемо се) истинитим Христом, као јечање трубе; (звук) се помало појачавао и изгледало је да је на пола Саве, затим (да је) пред кулом, а онда по читавом граду, (чуо се) од врата до врата. Ово је дуго трајало, два или три часа, тако да је изгледало као да долази славни (Деспот Стефан) - кад (звук) не би долазио са запада - или (као) да је нека војска, па изиђосмо да погледамо шта се дешава и запалисмо ватру. Догоди се и овај призор: у великој градској цркви у ваздуху су се подигле часне иконе и, гле, као по чину који ће се догодити приликом другог (Христовог) доласка: Царица, дакле, и Владичица и Јован Претеча са обе стране лика Спаситељевог; и иконе дванаест апостола - по шест са сваке стране, као што треба - што смо мислили да је у славу града и (за његову) заштиту. А то беше у часу смрти, јаој!“ [ЖДС 92]
За Константина је Деспот Стефан јединствени делитељ милостиње, извршилац Божијих заповести, украситељ домова Божијих (= цркава и манастира), украс владара, кога је Бог дао у похвалу хришћанима. Константин Философ у житију које пише напомиње како га ја сачинио према налогу српског Патријарха Никона и српских првака и властеле, и то пошто му се Деспот Стефан јавио у четвртој години од свога упокојења, касније му још једном запретивши да изврши шта је обећао [ЖДС 92]. Извршавајући своје обећање, у завршним редовима Житија које је написао, Константин Философ се Деспоту Стефану обраћа у једном маниру који је подобан похвалном канону, на следећи начин:
„Радуј се, добри извршитељу, Божијих заповести!
Радуј се (ти) који си на светао начин управљао земаљским (стварима)!
Радуј се, страшна, муњевита стрело, (која си то) за непокорне!
Радуј се, слатко слушање за искрено понизне!
Радуј се, (све) премудро извршавајући, нови Соломоне!
Радуј се, неисказани делитељу милостиње!
Радуј се, отворена деснице, (која си свима на увид) веома дарежљива!
Радуј се, извршиоче пригодног украшавања Божијих домова!
Радуј се, (ти који си) царски двор упознао!
Радуј се ти који си све добро (у) људском (смислу) са свих страна прикупио!
Радуј се, деспоте Стефане, украсу владара!
Слава Ономе који те је дао у последње родове на похвалу хришћанима!“ [ЖДС 92]
Овакво изражавање писца Житија Деспота Стефана недвосмислено указује на једну хагиографску и хагиолошку димензију самога текста, који у свом завршетку поприма један панегирични богослужбени тон, у форми икоса - као „Радуј се“, похвалама карактеристичним за молитвена обраћања светима. Још је прота Лазар Мирковић (1885–1968), коментаришући текст Житија, приметио како се оваква обраћања, речима „Радуј се“, „пишу на овај начин и са оваким похвалама само светитељима“; истраживање Марије Васиљевић доноси у том смислу занимљиве увиде, проналазећи у тексту Житија заметке поштовања Деспота као светог.