Постоје, међутим, помени и трагови његовог култа и пре званичног уписивања имена Светог Деспота Стефана у диптихе Светих Српске Православне Цркве, и то како у историји српске православне побожности, тако и у историји православља других словенских земаља, па и шире.
Тако се у Карловачком родослову, насталом у 16. веку, каже да је Деспот Стефан благочестиво и богоугодно поживео, и на реци Ресави сазидао чувени манастир Свете Тројице, који је место на којем су положене његове мошти [СРЛ 40: 29–31].
Деспот Стефан назива се светим у тексту познатим под насловом Мудрост и пророштво Светог Стефана Лазаревића; према истраживању Леонтија Павловића (1915–1997), овај текст потиче из 15. или 16. века (једну верзију овог текста је издао Ђуро Даничић 1872. године). Према истраживању Ђорђа Сп. Радојичића (1905–1970), Константин Мусаки у 16. веку донео је превод са српског на италијански језик једног родослова, у ком се каже како се Деспот Стефан Лазаревић сматра за светог.
Српски монаси Дамјан и Павле, у молби коју су папи римском Клименту VIII (1536– 1605) написали и послали 1597. године, набрајајући светиње и свете српских земаља између осталих помињу и свето тело Деспота Стефана које се налази у цркви манастира Ресава [МДП 57 (93: 24а)].