али и западним утицајима, нарочито из Угарске, био је место сусрета различитих културних токова и идеја. У овом времену бурних промена, области српског Деспота постале су уточиште многобројним монасима који су са собом доносили знање, духовност и надахнуће. По читавој српској Деспотовини и по другим српским земљама подизани су манастири као чувари вере, уметности и књижевности. Раваница, Манасија и друге задужбине постали су симболи неугасиве светлости која је сијала упркос сенкама које су се надвијале над земљом.
Лик Деспота Стефана у црквеној и народној повести
Поред манастира Манасија, Стефан је био ктитор и других цркава. Обновио је манастир посвећен Пресветој Богородици у Београду, при којем се налазило митрополитско седиште. Подигао је и неколико цркава у Београду — Цркву Света Три Јерарха, Цркву Светог Николе, уз коју је подигао и „странопријемницу за болне“ тј болницу [ЖДС 51], итд. Београдска тврђава и околина били су у време Деспота Стефана обогаћени бројним задужбинама, од којих су нажалост до данас сачувана црквишта и манастиришта која народна и црквена предања као ктитору приписују управо њему, попут манастира посвећеног Ваведењу Пресвете Богородице у Винчи, или појединих манастира на Космају и Руднику — Павловца, Кастаљана, Никоља и других.
Стефанова уметничка и духовна заоставштина огледа се и у бројним портретима овог благочестивог владара у манастирима широм Србије — сведочанствима његовог задужбинарства. У цркви манастира Манасија приказан је са моделом ове цркве у рукама: његов портрет на ктиторској композицији одражава светост његове власти. Фреске из Љубостиње, Руденице, Каленића и других цркава српског средњег века приказују Деспота Стефана са карактеристичном плавом косом и очима, указујући на његову физичку и духовну красоту. Деспот Стефан Лазаревић, као један од најзначајнијих српских средњовековних владара и духовних личности, у живопису српских манастира приказиван је са ореолом. Овај начин осликавања не само да указује на његов висок духовни статус већ га представља и као праведника, светитеља, весника Будућег Царства и грађанина Долазећег Царства Божијег — и сведочи о рецепцији његове личности у народној и црквеној свести. Стефан је приказан са ореолом на фрескама у манастирима које је подигао или обновио, као и у другим православним светињама које су настале током његове владавине. Његов лик са ореолом налази се у Манасији, његовој главној задужбини, али и у манастирима Каленић, Љубостиња, Руденица, Копорин, Добрун и другде.
У писаним сведочанствима, у записима његових савременика, Деспот Стефан описује се такође хагиографским цртама, некада и панегирично — као у Житију које је написао Константин Философ, или у запису преводиоца Доситеја из 1418. године. Ове чињенице говоре нам да је Деспот још за живота поштован као личност изузетних духовних квалитета, а по упокојењу и као свети: сачувани трагови култа Светог Деспота
сведоче о томе да је за светога сматран не само у српским крајевима већ и у другим словенским земљама.
Стефаново здравствено стање у последњим годинама живота било је веома нарушено, нарочито услед бројних рана задобијених током битки. Због свести о својој слабости и неизвесној будућности државе, деспот Стефан Лазаревић је решио да озваничи питање свог наследника. У складу са традицијама Немањића, сазвао је црквено-народни сабор у Сребрници, вероватно код Страгара, испод планине Рудник. На овом сабору, на ком су учествовали српски Патријарх Никон (1420–1435), архијереји, великаши и племство српских земаља, Стефан је свога сестрића Ђурђа Бранковића одредио себи за наследника и будућег владара [ЖДС 82]. Том приликом од присутних је затражио да Ђурђа прихвате за свог будућег господара и да му остану верни. Такође, од самог Ђурђа је захтевао да се свечано обавеже како ће наставити његову политику и како је неће мењати, што је указивало на Стефанову жељу да обезбеди стабилност и континуитет у управљању земљом. Иако се тачан датум сабора не зна са сигурношћу, претпоставља се да је одржан 1424. или 1425. године. Поред овог саборског договора, Деспот Стефан је своју одлуку о наследнику осигурао и у споразуму са угарским краљем Жигмундом. Са њим се сусрео у мају 1426. године у бањи Тати. Претпоставља се да су на овом сусрету вероватно договорени услови који су омогућили Ђурђу Бранковићу да наследи власт над српском Деспотовином, уз очување савезништва са Угарском и стабилности унутар српских територија.
Деспот Стефан Лазаревић се упокојио и у наручје Авраамово преселио у суботу, 19. јула 1427. године, код места званог Главица. Према речима његовог биографа Константина Филозофа, последње речи које је изговорио биле су: „По Ђурђа, по Ђурђа“ [ЖДС 86]. На месту његове смрти, Ђурађ Зубровић подигао је мермерни стуб са натписом, који и данас стоји у порти сеоске цркве у засеоку Црквине у Марковцу код Младеновца. У натпису на марковачком кенотафу Светом Деспоту стоје следеће речи: „Благочестиви господин Деспот Стефан, добри господин, предобри и мили и слатки господин Деспот!“ [ССЗН 245].