Деспот Стефан је сахрањен у својој задужбини, манастиру Манасија. У тренутку његове смрти, Србија се налазила у веома тешкој ситуацији. Османски одреди су опседали Ново Брдо, вршили пљачке широм земље, а неки су се налазили чак у близини Раванице. Општа несигурност и опасност тог тренутка описана је и у Житију Деспота Стефана; нарочито су драматични описи претужних, очајних, уплашених и успаничених Деспотових савременика [ЖДС 87–89], којима је било јасно да ће без њега бити угрожени са свих страна. Смрт деспота Стефана означила је крај једног
од најзначајнијих периода у историји српске државности, као и почетак нових изазова за српску деспотовину под управом његовог наследника, Ђурђа Бранковића, који ће кулминирати у пропасти српске деспотовине.
У доба када је српска држава била, према речима слависте Ватрослава Јагића (1838– 1923), „последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву“, манастири и културна средишта који су се развијали под окриљем Деспота Стефана Лазаревића постали су не само бастиони духовности већ и расадници уметности и књижевности. Иако су српске земље у време његове владавине биле изложене великим изазовима, као што су разједињеност племства и претња османлијске експанзије, Деспот Стефан је успео да очува и унапреди културу и књижевност. Овај период је представљао врхунац српске књижевности, при чему су допринос који је Свети Деспот
дао кроз своје покровитељство и његова подршка истакнутим научницима и писцима били најпретежнији чинилац.