такође сестричином цара Манојла II Палеолога [ЖДС 42]. Међутим, унутрашње борбе раздирале су српске земље. Вук, Стефанов брат, покушавао је да преотме власт. Сукоб са Бранковићима није јењавао. Уз све ово, Стефан је био умешан у борбе за власт у Османлијском царству [ЖДС 53–59]. Опет, и поред изазова са којима се суочавао, Деспот Стефан је успевао да одржи стабилност државе, градећи њену снагу кроз политичка савезништва, економски напредак и културни процват. Посебно — кроз неговање једне хришћанске, источноправославне културе. Ово се нарочито може видети из чињенице да управо у једног таквом смутном времену, времену несигурности, у апокалиптичним данима пропадања и подјармљивања хришћанских народа, Деспот Стефан 1406. или 1407. године започиње зидање манастира Манасија.
Није сачувана повеља о оснивању манастира Манасија, Деспотове задужбине, која би прецизно сведочила о времену почетка и завршетка његове градње. Међутим, релевантан извор јесте сведочење његовог савременика и биографа, Константина Философа, који у Житију Деспота Стефана бележи податке о изградњи манастира. Према његовим речима, изградња манастира започета је 1406/7. године (према датирању Ђорђа Трифуновића, Александра Младеновића и других истраживача), а манастир је освећен на Педесетницу 1418. године [ЖДС 52]. Прилике у којима је изграђен манастир Манасија нису биле нимало једноставне — манастир је основан и грађен у једној епохи опште несигурности.
Али то није била епоха која је за српски народ значила опадање и пропадање: напротив, то је била епоха процвата високе културе, епоха обнове, епоха изградње. Парадоксално, у околностима опште пропасти, српска Деспотовина на челу са благоверним владарем је цветала. Деспот Стефан је Београд претворио у своју нову престоницу; тако је овај град постао важно културно, политичко и војно средиште српске државе. Централизација власти коју је Стефан спровео подразумевала је одузимање земаља
непослушних властелина и ограничавање надлежности властелинских сабора. Власт Деспота Стефана простирала се не само у крајевима данашње централне Србије, већ и у областима које данас припадају суседним државама. И не само ту — Деспот Стефан Лазаревић поседовао је град Мункач, односно Мукачево, на западу данашње Украјине: за управитеља Мукачева Деспот је поставио Николу Раца.
Деспот је подстицао развој трговине и занатства, док је страним трговцима, посебно дубровачким, уводио ограничења. Године 1412. издао је Закон о рудницима, којим је регулисао експлоатацију рудних богатстава. Овај закон садржи одредбе које су детаљно уређивале живот и рад у рудницима, са посебним нагласком на Ново Брдо, које је у то време било један од највећих рудника на европском континенту. Унапређењем рударства, које је било главна привредна грана, Деспот Стефан је обезбедио економски напредак српске државе. Током његове владавине српска Деспотовина постала је један од већих произвођача злата и сребра у Европи [ЖДС 1], што је значајно утицало на јачање њеног економског и политичког угледа.
Но нису искључиво економија и привреда били у фокусу делатности Деспота Стефана. Он је био изузетан покровитељ уметности и културе, пружајући подршку и уточиште ученим људима из српских крајева, као и избеглицама из земаља које су Османлије освојиле. Овај његов приступ допринео је очувању и развоју српске културе у сложеним политичким околностима његовог времена. Његов допринос и успон српске Деспотовине у доба владавине Деспота Стефана су на један веран и научан начин приказани у компилацији извора и коментара коју је приредио Негослав Јованчевић.
Деспот Стефан и његова владавина
На српском језику објављен је велики број расправа и студија, такође и неколико монографија о Деспоту Стефану Лазаревићу као владару, војсковођи, дипломати, политичару и витезу — из пера Матије Станојловића и Милоја Ј. Гајића, Миленка М. Вукићевића (1867–1935), Миодрага Ал. Пурковића (1907–1976), Надежде Д. Павловић (1927–2003), Вукашина Станисављевића, Жељка Фајфрића, Владимира Добросављевића и других аутора. Поједини аутори истраживали су и друге аспекте његове владавине и његовог наслеђа — на пример Деспотов културни допринос, који је у историји српског народа и Српске Цркве био веома значајан, затим његово писано стваралаштво, његову црквену политику итд.
Као покровитељ културе, уметности и науке, Деспот Стефан Лазаревић био је необична појава не само међу српским владарима, већ међу владарима уопште. О томе сведоче и
његови савременици, хвалећи његове врлине и његово старање за опште добро, поредећи га са библијским личностима и другим великанима прошлости [ЖДС .н., .аi.,
.вi.]. Но он није био само заштитник културе — он је био и надахнути стваралац. Поред тога што је био мецена културе, Деспот Стефан је и сам био књижевник и активан писац. Његово чувено дело у акростиху, познато под називом Слово љубве, представља јединствено остварење у српској књижевности тога доба, које се одликује ренесансним цртама и дубоком емоционалном и духовном снагом. У овом делу, Стефан је изразио узвишену љубав према ближњима и своју хришћанску побожност на ванредан начин, чинећи Слово љубве једним од најлепших примера средњовековне књижевности. Сматра се да је ово дело Стефан посветио своме брату Вуку; поједини научници, попут Миодрага Ал. Пурковића (1907–1976), сматрају да је Деспот ово дело посветио својој сестри Оливери, а постоје и другачија тумачења — да је ово дело Деспот посветио својој супрузи Јелени, или својем сестрићу Ђурђу Бранковићу, или српским великашима итд.