утверженаѧ; сего ради во владѣнїй нинѣ тꙋрецкомъ, стража тꙋрскаѧ всегда ѡбреташесѧ; въ той бо ѡбители и Стефанъ погребенъ бистъ.“ Родословїе сербскѡе, глава XI, 54. = Янко Шафарикъ, „Србскiй лѣтописацъ изъ почетка XVI-гъ столетiя“, Гласникь Друштва србске словесности, свезка V (1853): 17–112: 98. [cf. = Милош С. Милојевић, „Общи листь“, Гласник српског ученог друштва, књига XXXV (1882): 1–103: 63].
Мошти Деспота Стефана у Манасији
Није нимало чудно што постоји мали број помена манастира Манасија из периода у ком је манастир био претворен у војни објекат или насеобину османлијских освајача, у ком је манастир изгубио своју сакралну функцију и у ком народно памћење због неприлика и сеоба није могло да се у збеговима и избеглиштву обнавља. Равно чуду Божијем је, међутим, чињеница да је из такве пропасти манастир Манасија обновљен и по ослобођењу већ у 19. веку поново постао место монашког живота и пре свега место прослављања Долазећег Царства. Обнова манастира Манасија у 19. веку значила је и обнову успомене на ктитора ове обитељи. За ауторе из 18. и 19. века манастир Манасија је гробно место и почивалиште Светог Деспота. Према мишљењу богослова и историчара Архимандрита Јована Рајића (1726–1801), Деспот Стефан пажљиво је бирао место на ком ће подићи цркву у којој ће бити сахрањен, и изабрао место у Браничевском књажеству на реци Ресави, где је за ту намену подигао истоимени манастир; по упокојењу, пренет је по своме завештању у манастир Ресава и ту сахрањен. „Тако о погребенији јего вси наши историки согласно повјествујут“ („Тако о његовом погребењу приповедају сагласно сви наши историчари“), подвлачи Рајић. Према писању Архимандрита Евгенија Сименовића (1815–1880), Деспот Стефан Лазаревић је погребен у манастиру Манасија. Јосиф Веселић (1823–1873) каже: „У народу се и дан данас прича да је Деспот сахрањен у овом манастиру...“. Академик Милан Ђ. Милићевић (1831–1908) у свом приказу српских манастира из 1867. године бележи: „Народ прича и данас да је Деспот сахрањен у овоме манастиру, што и Троношки Летописац изреком потврђује“. За Станојловића и Гајића, најзначајнија и највеличанственија задужбина Светог Стефана