јесте Деспотова „задужбина и вечна кућа Манасија у Ресави“. Јован Мишковић (1844– 1908) такође верује да је Деспот Стефан сахрањен у манастиру Манасија. Ресавски манастир је почивалиште Деспота Стефана и за хрватског академика и географа Петра Матковића (1830–1898): он, тумачећи путопис Феликса Петанчића (око 1455–1517), објашњава:
„Ressava je po srbskih lejtopisih manastir na istoimenoj rieci, sazida ga despot Stjepan i ogradi tvrdim gradom (god. 1407); tu je Stjepan za života boravio, sabirao učene ljude i tu mu puče i grob, kojega se sjeti i naš putopisac.“
Према Лазару Мирковићу, Манасија је пре канонизације Светог Деспота почетком 20. века сматрана гробним местом Светог Деспота Стефана. Домаћи историчари и истраживачи наше прошлости су током 20. века претпостављали да се гробно место Деспота Стефана налази у манасијској цркви. Напокон, археолошка истраживања са самог почетка 21. века дала су коначни одговор на питање места почивалишта манасијског ктитора. Током археолошких истраживања у наосу манастирске Цркве Свете Тројице, обављених 2006. године, откривена је тајна која је вековима почивала у тишини. Уз јужни зид западног травеја, где је традиција средњовековне Србије резервисала место за ктиторске гробнице, пронађен је гроб Светог Деспота Стефана Лазаревића. Испод слојева историје - камених плоча из 19. века и опека које су постављене током аустријске владавине 1718–1739. године - откривена је подлога првобитног пода од кречног малтера. Ту, на јужном делу травеја, указао се гробни укоп. У њему су, испод правилно постављених опека, пронађени делови скелета Светог Деспота. Уз кости покојника, положене у анатомском реду, пронађени су трагови тканине, највероватније свиле, прошаране златном и сребрном срмом, као и остаци дрвеног ковчега, потврђени гвозденим клиновима. Нису пронађени гробни прилози, што оставља могућност скрнављења Деспотовог гроба. Могуће је да је био девастиран већ 1439. године, када је манастир Манасија био освојен и страдао под османлијским ударима. Место у наосу, уз јужни зид западног травеја, према утврђеним средњовековним правилима и обичајима, било је резервисано за ктиторе. На истој позицији у својим задужбинама почивали су владари из династије Немањића, као и родитељи Деспота Стефана, кнез Лазар и кнегиња Милица. Нема основа да се претпоставља како је ово правило било прекршено када је Свети Деспот у питању. Константин Философ сведочи да је Деспот Стефан, након изненадне смрти 19. јула 1427. године, пренет у своју задужбину, у којој је већ раније био припремио себи гроб, и где је заповедио да буде сахрањен. Археолошки налази и резултати