Хиландарски летопис), са седиштем у ресавској Цркви Светих Апостола, односно Светих Апостола Петра и Павла (како бележе Вукомановићев летопис и Сјенички летопис) [ССРЛ 469; СЈ 177]; исти рукописи, на десетом месту, помињу и браничевског епископа - што би значило да су у првој половини 13. века у ресавском окружју деловале две српске епархије; овде се, међутим, ради о грешци преписивача, чијом се погрешком уместо епископа Раса помиње епископ Ресаве. Још два стара рукописа - Јанков летопис и Дечански летопис - доносе помен ресавског краја као жаришта црквеног живота у периоду пре владавине Светог Деспота: према ова два рукописа, српски Свети краљ Стефан Урош II Милутин Немањић (око 1253–1321) међу својим задужбинама подигао је и Цркву Светог Георгија на Ресави [ССРЛ 514]. Ови помени, међутим, требало би да буду критички читани, будући да су у питању грешке преписивача - у овом другом случају, преписивач је за задужбину Светог краља Милутина на (реци) Серави (код Скопља) погрешком уписао да се налази на Ресави. Но само помињање ресавског краја у овим рукописима, с друге стране, ипак упућује на нарочит значај окружја манастира Ресава у црквеном контексту. У окружењу већ украшеном црквама и манастирима, када су почетком 15. века наступиле нешто боље прилике како за српски народ тако и за Српску Цркву, Деспот Стефан Лазаревић, успевши да обнови српску државу и да под своју власт окупи већину српских земаља, зида у Ресави своју задужбину. Лепота манастира Манасија, који краси средишње здање Цркве Свете Тројице, плени и оставља без даха и данас. Ванредна лепота ове цркве и манастира Манасија толика је да у претпрошлом веку чувени немачки путописац и археолог Феликс Каниц (1829–1904) бележи како је то „најзнаменитија грађевина у Србији, а можда и у Европи“, што су касније поновили и Сава Бјелановић (1850–1897) и Радослав Грујић (1878–1955). Када се у обзир узму прилике у којима је подигнут овај манастир, уз чињеницу да он с једне стране у архитектонском и уметничком погледу, а с друге стране својом велелепношћу и монументалношћу превазилази друге грађевине епохе у којој је настао, овај подвиг Светога Деспота Стефана, овај јединствени споменик и својеврсно сведочанство уметничких и грађевинских домета Српске Деспотовине изазива дивљење. Почетком 15. века су источни крајеви Српске Деспотовине, нарочито источно од реке Мораве, на њеној десној обали, били монашко уточиште. Монаси су пристизали у ове крајеве још од времена Светог Кнеза Лазара; чувени су бројни синаити за чије деловање се везују и данас активни и живи манастири Браничева и Поморавља. Изгледа да је у време Светог Деспота Стефана такође дошло до значајног раста монашке популације. У пределима под његовом влашћу подигнуто је више нових манастира. Подизање манастира Ресава (Манасија), који је Деспот Стефан замислио као духовно и културно средиште, било је велики грађевински и уметнички подухват. Свети Деспот Стефан Лазаревић дубоко је ценио монаштво. Константин Философ у Житију Деспота Стефана наводи да се Деспот радовао сусрету са пустињацима, примао их са нежношћу и сматрао их драгоценијима од било каквог
