У порти манастира Манасија, поред Цркве Свете Тројице данас се налази неколико здања у којима се одвија живот манастирских житеља. За живот заједнице монашког типа, поред места на ком се одвија богослужбени, литургијски живот, неопходне су и просторије за смештај, обедовање, спремање хране, пријем поклоника и посетилаца, као и за читање и проучавање Светог Писма и духовне литературе и научни рад.
У старини је манастир Манасија, подигнут као монашки град, поред манастирске цркве обједињавао и све друге објекте потребне за живот и рад монашког братства, такође и за монашке књижевне, уметничке и научне потребе — потребе чувене Ресавске школе — као и величанствену трпезарију, или манастирску кухињу са великом фуруном — пекаром за хлеб. Међутим, манастир је тешко пострадао под Османлијама, а осим манастирске цркве — веома оштећене — и голих зидова манасијске трпезарије, ниједан од првобитних објеката за монашки живот није сачуван. Од 19. века, откако је манастир обновљен, манасијски монаси градили су конаке и друге економске зграде и за потребе монашке обитељ и за потребе гостију. Здања подизана у 19. веку и почетком 20. века била су сагласно приликама скромна, а њихов употребни век био је кратак. Једини је изузетак манасијска звонара, која је крајем 19. века смештена у врло постојано здање — кулу ресавске тврђаве: звонара се и данас налази на истом месту.
После 2. светског рата, манастир Манасија преживљавао је тешке дане: оронуле зграде нису биле безбедне за смештај монашке обитељи, која је била приморана да живи ван манастирских зидина. Потреба за примеренијим простором за живот монашке заједнице била је неминовна. Архитекта Слободан Ненадовић, следећи дух старих здања, испланирао је изградњу старог конака у духу традиције, на месту на којем су се раније већ налазиле монашке келије. Радови су започети 1960. године, а већ до јесени здање је добило кров. Овде је манасијска монашка обитељ пронашла свој дом.
У сенци моћних зидина ресавске тврђаве, здање старог монашког конака стоји као сведок времена. Наслоњен на бедем, под једноводним кровом од бибер-црепа, овај конак постојано одолева променама. Данас се у његовом приземљу налази манастирска продавница, док на спрату, иза дрвених степеништа и простране веранде, поклонике дочекују одаје за смештај. Темељи старог монашког конака, како сведоче записи али и археолошки налази, сежу у дубоку прошлост. Верује се да је на истом месту некада стајала још старија грађевина из времена Деспота Стефана. Смењивале су се године, али је суштина остала иста — монашки конак место је молитвене тишине, духовности и преданости.
Источно од манасијске Цркве Свете Тројице уздиже се нови, величанствени конак, са параклисом посвећеним Светом Деспоту Стефану. У пространом здању, дугачком 60 метара, налазе се манастирска кухиња, монашка трпезарија и монашке келије. Нови монашки конак изграђен је седамдесетих година 20. века, када је због недостатка простора игуманија Параскева покренула иницијативу за изградњу новог. На Крстовдан 1973. године, епископ Хризостом благословио је градилиште, нагласивши важност очувања првобитне архитектуре.
До 1976. године, нови монашки конак је био омалтерисан, а монашке келије, капела и остале просторије добиле су свој облик. У јесен 1977. године, Патријарх српски Герман и неколико епископа извршили су свечано освећење новог монашког здања које од тада користи манасијска монашка обитељ. Параклис Светог Деспота Стефана који се налази у новом монашком конаку освећен је 1981. године.
Неколико година касније, у североисточном делу манасијске порте, наслоњен уз тврђавски бедем, на месту некадашњег манастирског здања подигнут је гостињски конак. У њему су, осим просторија за поклонике, смештени свечана трпезарија и манастирска библиотека, као јединствено скровиште писаног духовног и културног блага.
Гостињски конак завршен је 1985. године и од тада служи за агапе, предавања, научне скупове и разговоре. Трпезарија, у коју удобно може да се смести преко стотину гостију, украшена је фрескама које употпуњују њен духовни амбијент. На спрату гостињског конака налазе се четири собе за смештај, као и манастирска библиотека — ризница писаног наслеђа и духовности.
Као и некада, и данас конаци Манасије сведоче о љубави, подвижништву и вери. Ове грађевине нису само камен и креч, већ живи сведоци истрајности, преданости и молитве, уткани у срце манастирске тишине.