Манастир Манасија, познат и под својим старијим именом Ресава, налази се на десној обали реке Ресаве у близини Деспотовца. Овај древни манастир, основан двадесетак година после Косовске битке, односно почетком 15. века, задужбина је Светог Деспота Стефана Лазаревића, сина српског Светог Кнеза Лазара и кнегиње Милице. Изградња овог манастира и цркве који је Деспот Стефан подигао као место свога погребења започета је 1406. или 1407. године, а довршена освећењем манастирске Цркве Свете Тројице на Педесетницу, односно празник Силаска Светога Духа на Апостоле, 15. маја 1418. године. Манасија је јединствено ремек-дело српске средњовековне архитектуре и уметности. Овај манастир, замишљен као монументална целина, основан пре више од 600 година, опасан манастирским утврђењем, закриљен високим бедемима са кулама, са Црквом Свете Тројице као својим епицентром, одолевајући вековима и данас краси Србију. Деспот Стефан је у манастиру изградио и трпезарију, монашке келије и друга пратећа здања, а манастиру завештао земљу и винограде, даровао му књиге, вредне иконе и литургијске сасуде.
Манастир Манасија, познат и под својим старијим именом Ресава, налази се на десној обали реке Ресаве у близини Деспотовца. Овај древни манастир, основан двадесетак година после Косовске битке, односно почетком 15. века, задужбина је Светог Деспота Стефана Лазаревића (1377–1427), сина српског Светог Кнеза Лазара Хребељановића (око 1329–1389) и кнегиње Милице (око 1335–1405), познате по свом монашком имену као Света (Ј)Евгенија — Ефросинија.1 Изградња овог манастира и цркве који је Деспот Стефан подигао као своју гробницу започета је 1406. или 1407. године,2 а довршена освећењем манастирске Цркве Свете Тројице на Педесетницу, односно празник Силаска Светога Духа на Апостоле, 15. маја 1418. године, када ју је осветио Патријарх српски Кирило I (1407–1419) са сабором српских архијереја и духовницима српских земаља у присуству Деспота и српске властеле, како читамо у Житију Деспота Стефана [ЖДС 52].3 Поред овог описа величанственог освећења славног ресавског манастира, и други извори сведоче како је манастир Манасија замишљен као истакнуто духовно средиште, што бележе и стари српски рукописи, попут Београдског летописа I, у којем се наводи да се по освећењу монашко братство уселило у „нову лавру Ресаву, Свете Тројице“ [ССРЛ 625б]. Манасија је јединствено ремек-дело српске средњовековне архитектуре и уметности. Овај манастир, замишљен као монументална целина, основан пре више од 600 година, још тада опасан манастирским утврђењем, закриљен високим бедемима са кулама који још увек стоје, са Црквом Свете Тројице као својим епицентром, одолевајући вековима и данас краси Србију. Деспот Стефан је у манастиру изградио и трпезарију, монашке келије и друга пратећа здања, а манастиру завештао земљу и винограде, даровао му књиге, вредне иконе и скупоцене литургијске сасуде, одежде, кандила, опремио га тако да је манастир Ресава по украшености превазилазио велике светогорске лавре, како стоји у Деспотовом Житију [ЖДС 52]. Монументалност манастирских утврдних зидова и кула са једне,4 као и архитектура и сликарство Цркве Свете Тројице са друге стране,5 сведоче о градитељским дометима српског средњовековља и високој култури која је негована у српској Деспотовини у време настанка Манасије.
- О значају и месту личности из ове свете породице у српској историји, види: Иван Божић и Војислав Ј. Ђурић (ур.), О кнезу Лазару: научни скуп у Крушевцу, 1971. (Београд: Филозофски факултет, Одељење за историју уметности; Крушевац: Народни музеј Крушевац, 1975); Раде Михаљчић, Лазар Хребељановић: историја, култ, предање, 2. издање (Београд: Београдски издавачко-графички завод, 1989) (о Кнезу Лазару); Синиша Мишић и Дејан Јечменица (ур.), Кнегиња Милица — монахиња Јевгенија и њено доба: тематски зборник радова са научног симпозијума одржаног 12. септембра 2014. године у Манастиру Љубостињи (Трстеник: Народни универзитет Трстеник — Народна библиотека „Јефимија“; Београд: Филозофски факултет, Центар за историјску географију и историјску демографију, 2014); Марко Шуица, Милица — кнегиња немирног доба, Библиотека „Полихистор“, књ. 26 (Београд: Evoluta, 2019) (о Кнегињи Милици); Мат[ија]. Станојловић и Мил[оје]. Ј. Гајић, Деспот Стефан Лазаревић: историјска расправа (Београд: Издање Општине београдске, 1894); Мил[енко]. М. Вукићевић, Време Деспота Стевана (од 1389. до 1427. године), Предавања за народ / Матица српска, свеска 5–6 (Нови Сад: Матица српска, 1925); Nadežda D. Pavlović, Despot Stefan Lazarević, Biblioteka „Buktinja“, knj. 5 (Subotica — Beograd: Minerva, 1968); Миодраг Ал. Пурковић, Кнез и Деспот Стефан Лазаревић (Београд: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, 1978); Вукашин Станисављевић, Деспот Стефан Лазаревић, Библиотека „Српски источници“, књ. 6 (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1994); Жељко Фајфрић, Кнез Лазар и Деспот Стефан (Лазаревић) (Шид: Графосрем, 1998); Крсман Милошевић, Духовни узлет Србије: Деспот Стефан Високи (Ариље: Народна библиотека, 2013); Надежда Д. Павловић, Деспот Стефан Лазаревић (Београд: Центар за изучавање традиције „Укронија“, 2018); Владимир Добросављевић, Стефан Лазаревић: ратник и владар (Београд: Поредак, 2020); Никола Илић, Црквена политика српског кнеза и деспота Стефана Лазаревића (Београд: Чигоја штампа — Н. Илић, 2024) (о Деспоту Стефану).
- Уп. Ђорђе Трифуновић (прир.), Деспот Стефан Лазаревић: књижевни радови, Српска књижевна задруга, коло 72, књ. 477 (Београд: Српска књижевна задруга, 1979), 79; Александар Младеновић, Повеље и писма Деспота Стефана: текст, коментари, снимци, Едиција „Повеље“ (Београд: Чигоја штампа, 2007), 386.
- Постоји неколико издања текста Житија Деспота Стефана; види Андрей Поповъ, Изборникъ славянскихъ и русскихъ сочиненiй и статей, внесенныхъ въ хронографы русской редакцiи. Собралъ и издалъ Андрей Поповъ (Москва: Типографiя А. И. Мамонтова и Ко., 1869), 92–130; Ј. Шафарик, „Живот Деспота Стефана Лазаревића, великог кнеза српског. По одеском рукопису за штампу спремио др. Ј. Шафарик“, Гласник Српског ученог друштва, књ. XI, св. XXVIII старога реда (1870): 363–428; Куйо Куев, Житието на Стефан Лазаревич от Константин Костенечки. Кирилобелозерски препис (София: Наука и изкуство, 1983); Куйо Куев и Георги Петков, Събрани съчинения на Константин Костенечки. Изследване и текст (София: Българска академия на науките, 1986), 314–515. За текст изворника на српскословенском језику, у српској науци прихваћен за ауторитаран, види: Ватрослав Јагић, „Константин Философ и његов Живот Стефана Лазаревића деспота српскога: по двјема српско-словенским рукописима, изновице издао В. Јагић“, Гласник Српског ученог друштва, књ. XLII (1875): 223–328, 372–377; Ђорђе Трифуновић (прир.), Константин Философ и његов Живот Стефана Лазаревића. Преснимљена издања, књ. 6 (Горњи Милановац: Лио, 2004). За превод овог Житија на савремени српски језик према Јагићевом издању, види превод Лазара Мирковића у: [Лазар Мирковић], Старе српске биографије XV и XVII века — Цамблак, Константин, Пајсије. Превео др Лазар Мирковић, са предговором Павла Поповића. Српска књижевна задруга, коло 39, књ. 265. Друга књига Фонда Слободана Ј. Јовановића (Београд: Српска књижевна задруга, 1936), 41– 126. За ревидирани превод Гордане Јовановић, види: Гордана Јовановић (прир.), Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) — Житије деспота Стефана Лазаревића. Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 11; превели Гордана Јовановић и Лазар Мирковић (Београд: Просвета — Српска књижевна задруга, 1989), 71–130; Гордана Јовановић, Константин Философ. Живот Стефана Лазаревића, деспота српскога. Превод и напомене Гордана Јовановић. Библиотека „Књижевност и језик“, књ. 17 (Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2007); Гордана Јовановић, Константин Философ, Живот Стефана Лазаревића деспота српскога. Превод и напомене Гордана Јовановић. Библиотека „Извори српског богословља“, књ. 2 (Београд: Издавачки фонд Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке, 2009).
- О ресавској тврђави, види: Гордана Симић и Светлана Вукадиновић, Утврђење манастира Ресаве: од замисли до остварења. Студије и монографије / Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, књ. 18 (Београд: Републички завод за заштиту споменика културе, 2018).
- О архитектури и живопису ресавске Цркве Свете Тројице, види: Станоје Станојевић, Лазар Мирковић, и Ђурђе Бошковић, Манастир Манасија. Српски споменици, књ. V (Београд: Народни музеј у Београду, 1928), 23–56; Александар Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији (Београд: Научна књига, 1953), 241–242; Стеван Томић и Радомир Николић (ред.), Манасија: историја — живопис. Републички завод за заштиту споменика културе, Београд — Саопштења VI (Београд: Републички завод за заштиту споменика културе, 1964), 47–96; Бранислав Тодић, Манастир Ресава, Библиотека Наслеђе (Београд: „Драганић“, 1995); Jadranka Prolović, Resava (Manasija). Geschichte, Architektur und Malerei einer Stiftung des serbischen Despoten Stefan Lazarević, Denkschriften / Österreichische Akademie der Wissenschaften, Philosophisch-historische Klasse, Bd. 484 (Wien: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften, 2017).