Звонара манастира Манасије кроз историју је мењала своје место. Није јасно где су се манасијска звона налазила и одакле су се оглашавала у старини. У новијој историји, манасијска звонара налазила се највероватније северно од припрате, а затим негде у близини улаза у манастирски комплекс, и напослетку у кули са северне стране улаза у ресавску тврђаву. Током радова на поправкама и обнови тврђаве, било је потребно звона склонити из куле. Тако је једно време у манастиру у функцији била мала звонара, која се налази у југоисточном делу манастирске порте, у правцу олтарског простора манасијске Цркве Свете Тројице, под отвореним небом: то је једноставна надстрешница, ослоњена на металне стубове, са кровом од црепа над којим се, попут молитве, уздиже крст. Испод тог крова, у тишини манастирске порте, висе четири звона различитих величина и тежине, која се покрећу механички, носећи у себи глас векова.
Историја ресавских звона дуга је колико и историја манастира. Не зна се где су се налазила прва манасијска звона, нити како су она изгледала. Ресавска звона су, делећи мученичку судбину манастира Манасија, пострадала од турског зулума. На одређени начин, историја манасијске звонаре укратко илуструје историју манастира: и ресавска звона су са манастиром прешла пут од славне и блиставе прошлости, преко страдалних година уништења и пљачке, такорећи потпуног затирања, до мукотрпне и дуготрајне обнове, враћајући се у стару славу - у будућност обнове и узлета.
Најстарији познати помени ресавских звона потичу из периода туркократије. Стари српски рукописи, попут Никољског и Бранковићевог летописа, бележе како је око 1476. године турски султан Мехмед II Освајач (1432–1481) велика манастирска звона из Ресаве однео у Цариград [НЛА 368: 33–34; НЛН 169: 71г; СЛДЂ 23; ССРЛ 1220–1221; БЛ 56–57]. Свакако су ова звона манастира Манасија била постављена пре него што је манастир опустео, односно пре турских освајања, то јест у доба српске Деспотовине - за живота ресавског благородног ктитора, Светог Деспота Стефана.
Уколико су велика манасијска звона била вредна пажње самога владара турског царства, тачније отимачине организоване са највишег положаја - ако је турски султан лично наредио да се ресавска звона однесу у Цариград, можемо претпоставити да су ова звона била велике материјалне, а врло вероватно и уметничке вредности. Изгледа да су, међутим, поред великих звона која помињу летописи, у манастиру Манасија постојала и мања звона.
Стотинак година касније, у другој половини 16. века, током 1574. године турске власти наредиле су смедеревском санџакбегу и београдском кадији да се од бакра и звона у Ресави и Кучајни и остатака разбијених топова излију нови топови. Овај податак може значити да се у ресавској тврђави поред великих налазило још неко звоно, преостало после прве похаре манасијских звона; међутим, ова претпоставка може важити само уколико се овде не ради о звонима која су донета из неке друге цркве или неког другог манастира, што не би било немогуће. Како год, из Ресаве су 1574. године још једном однета црквена звона. После ове године, није познато да постоји икакав помен ресавских звона у наредних 150 година. Но ситуација се ипак променила, упркос столећима под османлијским јармом.