Обилазећи цркве и манастире који су се почетком 18. века нашли под аустријском влашћу, изасланик Митрополита београдско-карловачког Вићентија Јовановића (1689–1737) егзарх Максим Радковић посетио је 1733. године и манастир Манасија, у којем је нешто раније био обновљен монашки живот. У свом извештају Радковић је прибележио како у манасијској Цркви Свете Тројице постоји једно звоно [ИМР 167]. Нажалост, свега неколико година после Радковићеве посете, манастир Манасија поново је опустео, а судбина звона које је видео митрополијски егзарх није позната.
После српских устанака, почетком 19. века манастир Манасија опет је оживео. Ресавска звона опет су одјекнула манастирском портом и ресавском тврђавом, означавајући обнову и наставак монашког живота у овој светињи. Прошли су векови, а ослобођење је довело нове манасијске добротворе: у белешкама о животу и раду игумана Исаије Стојшића (†1852), настојатеља манастира Манасија у првој половини 19. века, Евгеније Симеоновић (1815–1880) записао је како је игуман Исаија саградио звонару и обезбедио нова звона. За време његове управе кнез Милош Обреновић (1780/1783–1860) за спомен своје мајке Вишње (1737–1817) даровао је 1838. године манастиру Манасија два звона, тешка 125 и 200 фунти, испунивши тако обећање дато монасима приликом посете Манасији 1832. године.
Није извесно где се налазила звонара током 19. века, и одакле су се оглашавала ова манасијска звона. Врло вероватно је да се звонара налазила у порти, са западне стране цркве, у близини улаза у ресавску тврђаву. Око 1870. године, немачки путописац Густав Раш (1825–1878) посетио је Манасију и забележио је да се крај капије манастира уздиже високи звоник, са кровом налик надстрешници, испод којег се клатило велико звоно. Одушевљен манастиром Манасија, који је на њега оставио врло снажан утисак, Раш је забележио:
„Близу капије кроз коју смо ушли налазио се високи дрвени звоник, под чијим је кровом висило огромно звоно“.
Краљ Александар Обреновић (1876–1903) наставио је традицију српских владара, те је као и некадашњи српски владаоци манастиру Манасија, владарској задужбини, даровао прикладне прилоге. Краљ Александар је тако 1898. године манастиру приложио велико звоно, тежине 1.800 килограма. Ово звоно осветио је Митрополит београдски Инокентије Павловић (1840–1905) у недељу 4. октобра 1898. године.
Према вестима које су се појавиле у оновременој штампи, велико звоно које је манастиру Манасија приложио краљ Александар Обреновић постављено је у једну од кула. Фотографије и цртежи са почетка 20. века откривају да се звонара налазила на врху куле која се уздиже са северне стране улаза у ресавску тврђаву, као и да је звонара била покривена четвороводним лименим кровом, док се на њеном врху блистао крст.
Током 1. светског рата, аустроугарске власти 1916. године донеле су одлуку о реквизицији црквених звона: наиме, будући да је бронза од које су израђена црквена звона била одличан материјал за потребе ратне машинерије, на првом месту за прављење топова, окупационе власти приступиле су одузимању црквених звона. Резултат је био поражавајући - током три преостале ратне године, аустроугарски окупатори отели су и уништили оно што су генерације и генерације у претходним вековима стварале. На хиљаде и хиљаде црквених и манастирских звона поскидано је са звоника и звонара, и потом упропашћено. Звона су одузета и однета, а потом претопљена у топове и артиљеријска оруђа. После великих звона, на ред за одузимање дошла су и мања звона, потом чак и гробљанска и школска звона. Аустроугарска војска није се ту зауставила, већ су даље са кровова цркава и других црквених здања скидани бакарни и оловни прекривачи, громобрани, одузимани су и бакрачи и други метални предмети... Према подацима аустроугарске администрације, само до краја 1916. године, од Далмације на западу до Темишвара на истоку на овај начин прикупљено је 6.400 тона бронзе.