Без звона и без лименог крова остали су овом приликом и Сопоћани, и београдске цркве, и Саборна црква у Мостару са које су поскидана звона тежине преко 4 тоне, и православне цркве у Шапцу, Боки Которској, Дубровнику... Ратни вихор однео је многа звона, од којих су поједина вековима красила цркве и манастире - чак и она која су неким чудом била сачувана у периоду туркократије. Тако је уз друге страдалне цркве и манастире највероватније и Манасија током 1. светског рата још једном остала без својих звона: до неког темељнијег истраживања није јасно какве су тачно биле прилике у манастиру током ратних пустошења. Манасијска звона су углавном нестала - изгубио се траг звонима које је набавио игуман Исаија, као и звонима које су манастиру приложили кнез Милош и краљ Александар Обреновић. Још један пут, по ко зна који по реду, манастирска добра била су похарана и изгубљена.
По ослобођењу, после 1. светског рата, монашко братство је још једном приступило обнови манастира Манасија. Трећа деценија 20. века донела је Манасији звоно краљевског достојанства. Краљ Александар I Карађорђевић (1888–1934) манастиру Манасија приложио је 1925. године ново звоно, изливено у звоноливачкој радионици у градићу Виторио Венето у Италији. На њему је утиснута порука дародавца:
„Александар, Краљ Срба, Хрвата и Словенаца, дарује ово звоно манастиру Манасији, 25. децембар 1924.“
Велико звоно које је манастир добио од краља постављено је у тврђавској кули која са северне стране улаза у манасијску порту.
Звонара манастира Манасија данас налази се у истој кули, која је у међувремену донекле обновљена. Уз звоно које је манастиру Манасија поклонио краљ Александар I, у овој кули налазе се још три звона, од којих је највеће најновије - поклон туманског братства манастиру Манасија. Звоно које су монаси манастира Тумана приложили манасијској обитељи, односно задужбини Светог Деспота Стефана тешко је преко 1.800 килограма.
Иако је кроз векове прошла различита искушења и пљачке, била уништавана и мењала свој облик и положај, звонара манастира Манасија остаје симбол непрекинутог трајања. Њена звона су сведоци времена, носиоци сећања и глас духовности који са висине буди и опомиње.
Библиографија
Грађа и извори
Скраћенице
За разрешења скраћеница, види Скраћенице на дну странице на којој је изложен кратки историјат манастира Манасија.
Изабрана библиографија, сложена хронолошки
I. E. [= Евгеније Симеоновић], Описъ монастыра Манасiе (У Београду: У Државной кньигопечатньи, 1866), 16.
Іосиф Веселић, Описъ монастира у Србіи. Часть 1. Одъ Іосифа Веселића професора (У Београду: Кньигопечатня А. Андрића, 1867), 61.
Gustav Rasch, Der Leuchtthurm des Ostens: Serbien und die Serben (Prag: Dr. F. Skrejšovský, 1873), 308–309. URI: https://mdz-nbn-resolving.de/details:bsb11159423.
„Вести из места и са стране“, Застава: орган Српске народне радикалне странке, год. XXXIII, бр. 23 [народни број 7] (петак, 13. фебруара 1898): 4.
„Манастир Манасија“, Српски Сион: недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне Митрополије карловачке, год. VIII, бр. 23 (недеља 7. јуна 1898): 365.
„Светковина у ман[астиру]. Манасији“, Српски Сион: недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне Митрополије карловачке, год. VIII, бр. 41 (недеља 11. октобар 1898): 664.
Petar Pekić, Propast Austro-Ugarske monarhije i postanak nasljednih država (Subotica: Globus, 1937), 110.
Данило Кецић, „Реквирирање звона српских православних храмова Темишварске епархије 1916–1917“, Зборник. Матице српске за историју, бр. 59–60 (1999): 173–191.