и осталих изабраних, пристадосмо да се потрудимо (на писању житија) пошто је тада такво време било. Четврте године од његова (Светитељева) пресељења ка Господу он се и сам јави, и као казном прећаше да ћу бити крив ако ту заповест не извршим. После тога опет, када сам са свима својима био у странствовању у туђини, он је дошао у моју кућу, мени који сам био недостојан да га примим, и заповедио ми да извршим обећање. Зато, ако и нисам у стању да то учиним, ипак се потрудих да изложим његов свети живот и подвиге“. Па затим, на крају, Константин смирено додаје: „Ако постоје неки који више знају живот и дела Стефанова и који су били дуже сажитељи његови, а врло су писмени и разборити, онда је то ваистину добро. Ако се пак до данас нико не буде потрудио, а у овом нашем писању нађе неке недостатке или нешто што је непотребно и грубо, нека онда то по заповести и начину све доведе у ред на своје место. А ми ово као летописац написасмо као његово житије са свима осталим стварима и догађајима тадашњим“. Овај животописац светог деспота Стефана, учени књижевник и летописац Константин Философ, био је родом из Костенице у Бугарској. Детињство је провео у Трнову, у школи патријарха Јевтимија, а после турског заузимања Бугарске дошао је као млад у Србију (око 1411–12. г.) где је наставио учење код патријарха Српског Кирила. Од тада је живео углавном на двору светог деспота Стефана у Београду, и ту веома добро упознао богоугодни живот и подвиге овога Праведника, а упознао и „каква је то земља која је њега (деспота) отхранила“. Јер свети деспот Стефан и Српска земља примили су Константина, иако туђинца, као свога рођенога и домаћега, као свога брата и сина. Зато Константин у Житију веома хвали и Светог Стефана и Српску земљу. Деспот, вели он, беше такав славни владар и богоугодник да „ако и цветаху у многим варварским (тј. негрчким) земљама изабрани сасуди, у којима Господ са Оцем обитељ Себи сатвори (ср. Јн. 14, 23), али они нису у човечанским делима тако светлили као овај“. „Овај блажени Стефан, наставља Константин, засија из земље Далматије - Дакије, земље сада названих Срба, где многи у последња времена процветаше. А ова земља, тј. Србија, је таква да не само што слично оној обећаној земљи точи мед и млеко, него као да је у себе примила и везала четири времена (тј. годишња доба) и ваздух, па из себе их онда раздаје другима. Јер у целој се васељени не може наћи земља да има сва добра сабрана у једно и на све стране, као што има ова, пошто земље обично имају само нека добра и само на неким местима. А ова Српска земља је пуна сваких добара, и има добар ваздух и складан састав у свему. А пошто се дрво познаје по плоду и човек по делима, по плоду и по делима описаћемо и ми ову земљу. Треба пре свега споменути о злату њеном и сребру, јер су њихови извори, тј. рудници, скупоцени и богати, који као да све више расту уколико се више црпу. А где се на истоку и западу може наћи таково и толико богатство? Ваистину нигде. Такође су у овој земљи засађени и многи виногради, који нигде тако као у овој земљи без великих трудова изобилују у семену, саду и плодовима. Тамо су извори река и студенаца и складности предела једнога са другим и слике лепоте, те једни предели превазилазе друге красотом и плодотворношћу. А када земљу напушта зима и рђаво време и када се приближује лето, ваздух је тада добро растворен и красан, као што неко истинито рече да је видео овога премного но да се нигде не може наћи боље. Потребно је рећи нешто и о птицама и о свему осталом, што
