хришћане. „И ко ће, вели о њему мудри Философ, оплакати оно што су наши после овога издржали од њега? Да није Господ уставши одмаздио и онога који зло чини (тј. овога Мусу) са хуком ускоро уништио, као и све наслеђе његово, давно бисмо били храна псима и орлушинама“. Сакупивши по Балкану многе војнике разбојнике, овај лукави и препредени Муса тражаше пријатељство и помоћ Стефанову и Вукову и сестрића им Ђурђа и Лазара, зовући их да дођу и сами се освете Сулејману за сво зло што им беше починио. Деспот, коме је Сулејман био заиста стари непријатељ, пристао је, али је и према Муси био крајње опрезан, док су остала тројица непромишљено пошли с Мусом противу Сулејмана, а истовремено су гледали да ако устреба побегну од Мусе и пређу Сулејману. До сукоба између Мусе и Сулејмана дође под зидинама Цариграда, исте 1410. године. Још пре ове битке лукави Муса примети дволичност Вукову и хтеде да га одмах убије, али за њега се пред тиранином заузе сам деспот Стефан и „постаде јемац за брата свога (а и ко би други ако не он?)“, рекавши Муси одлучно: „Ако сам ја неверан, то је и он“. Међутим, те исте ноћи неверни и непостојани Вук и сестрићи му Бранковићи заиста пребегоше Сулејману, што их ускоро стаде живота. Јер Мусини људи ухватише ускоро Вука и Лазара (а Ђурађ се једини спасе) и предадоше их опаком Муси. Стефан пак, као човек и владар витешке речи, не хтеде тако нешто чинити, него се у боју са Сулејманом храбро бораше и његову војску побеђиваше, јер „муњевитим начином успешно разруши противника“. Но када виде да Муса побеже са бојишта, врати се и он са својима покрај мора и дође до Галате према Цариграду. Тада му из Царског града грчки цар Манојло II Палеолог посла лађе у сусрет и он се превезе у Цариград, „подједнако као побеђен и победник“, како вели мудри Константин. „А овај најизванреднији цар Манојло, прича даље Константин, знађаше Стефана и раније, док је као млад заједно војевао, и прорекао му је шта ће бити, и уживао је у њему као у свом возљубљеном сину. Јер сличан беше упознао сличнога. Тада му по други пут даде круну деспотскога достојанства, јер рече да Јован (његов ранији намесник) није тада био у пуној владалачкој власти. И тако се растадоше један од другога. А када је деспот излазио из Царскога града, множина народа ликоваше и клицаше му… Тада пак најсветлији деспот, изишавши отуда у лађама ка северу, дохвати се пучине (Црног Мора), а са њим беше и раније спомињани кесар Угљеша. Растављани бурним морским таласима и опет, Божјом помоћу, чудесно састављани, они најзад допловише Власима (тј. у Румунију, на ушће Дунава). А влашки владар тада беше благочестиви и увек спомињани велики војвода Мирча. Он их са великом љубављу срете и прими деспота и оне са њим. Јер од неизмерне жеље није се могао наситити гледања њега, толико непрестано гледаше у лице Стефаново. Пошто га ту угости с чешћу, и даде му довољно потребних ствари, коње и остало што му беше дугим путовањем понестало, Мирча га проведе својом земљом као његовом, те тако деспот стиже до угарске границе у свој град Голубац (на Дунаву)“. Док се деспот Стефан овако срећно враћаше у своју слободну земљу и људе, Турчин опаки Муса, изгубивши прву битку са Сулејманом, опет прикупи неку разбојничку војску и изненада ухвативши, као што рекосмо, деспотовог брата Вука и Лазара Бранковића, убрзо их у том месту погуби (11. јула 1410. г.). Пред своју жалосну смрт Вук
