којим се запечатисте јавно у крштењу“.
Бејасмо заједно и један другом близу, било телом или духом, но да ли горе, да ли реке раздвојише нас, Давид да рече: „Горе Гелвујске, да не сиђе на вас дажд, ни роса, јер не сачувасте Саула, ни Јонатана“ ! О безлобља Давидова, чујте цареви, чујте! Саула ли оплакујеш, нађени? Јер нађох, рече Бог, човека по срцу моме.
Ветрови да се с рекама сукобе, и да исуше, као за Мојсија море, као за Исуса судије, ћивота ради Јордан.
Еда би се опет саставили, и видели се опет, љубављу се опет сјединили у самом Христу Богу нашем, Коме слава са Оцем и са Светим Духом у бескрајне векове, АМИН.
Ова дивна депотова „Реч љубави“ према брату, сестрићима и великашима, који су се одметнули и устали против њега, само је делимично донела плода, јер је наступило извесно примирје и прекратило се проливање крви братске. О! да га је брат Вук тада послушао и братски се с њиме „у Христу поново сјединио“, као што је деспот желео и Богу се молио, не би ускоро доживео оно што је доживео: да га као двоструког издајника убије рука турског крвника. Јер следеће године, 1410, када су настале борбе међу Бајазитовим синовима око престола и владавине, и кад на Сулејмана дође у Европу његов брат Муса из Мале Азије, тада би убијен и деспотов брат несрећни Вук и најмлађи му сестрић Лазар. Тај Турчин Муса беше најлукавији и најзлији међу браћом својом, и дошавши на Балкан чињаше многа зла и насиља, „наилазећи као облак градоносни на благочестиве“, тј. на