г.), кад дођоше Мехмед и остали владари код деспота, те тако силна војска српска, босанска, угарска и турска крете на Мусу под врховном командом деспотовом. За то време, Муса већ беше кренуо на деспота и заузео му град Болван код Алексинца. Затим удари на тврди Сталаћ, но храбри деспотов јунак војвода Пријезда не предаде град Муси, него га запали и сам изгоре у њему. Но баш ту беше и крај мрског Мусе, јер га нападе деспотова војска и он одмах би разбијен. Бежећи од деспота њега гоњаху војвода Радич челник и Ђурђе, док га не ухватише и одмах погубише. Победивши на овај начин Турке, деспот склопи мир са новим султаном Мехмедом I (1413–21. г.), те султан врати деспоту све српске градове које Муса беше освојио, и још неке друге на истоку. Тако се деспотова Србија простираше сада до близу града Софије. Овај мир пак са Турцима трајао је пуних десет година, тако да „од тада житељи и све ствари добише мирно стање, те се могло са пророком рећи као оно некад Јерусалиму: „Празнуј Јудо у твојој радости, јер одузе Господ твоје неправде, и избави те из руке непријатеља твојих. Господ се зацари посред тебе, и нећеш више угледати зла“ (Наум 1, 15; Софон. 3, 15)“. У ово овако мирно време свети деспот се поново даде на подизање и изграђивање по земљи својој градова („градозидање“), рудника, цркава и манастира. Када он у ово време борављаше једном у манастиру Ресави дође му игуман манастира Ватопеда са Свете Горе и замоли га за материјалну помоћ свом манастиру. Монахољубиви деспот Српски одреди да се овом светогорском манастиру даје од тада стални годишњи прилог од 60. литри сребра, а приложи му и село Копривницу код Новог Брда, и све то потврди својом царском повељом (од 2. јула 1417. године). Пошто у ово време беше добио од угарског краља на поклон рудник Сребреницу у Босни, и пошто тамо не беше православне цркве него само римокатолички храмови, свети деспот одмах позва зидаре из Дубровника и ту сагради православну цркву. Тако је христољубиви деспот Стефан током целог свог земаљског живота и владања непрекидно помагао манастире и градио цркве Божје, а и умро је „обилазећи земљу (с циљем) да би још подигао божанствени храм“. Исто тако је богомудри деспот много волео и непрекидно читао божанствене књиге и настојао да се оне преписују за његов народ. Управо у ово време (око 1416. г.), по деспотовој жељи и заповести, један је учени монах преводилац у „мучалници“ код Љубостиње превео са грчког четири Књиге Царства, записавши при томе на њима ово: „Ове четири Књиге Царства преведох са грчких књига на српски језик благочестивоме и христољубивоме и самодржцу Срба, господину мојему деспоту Стефану, по дарежљивости и милостивости новоме Киру, по сладкоглаголанију (слаткоречивости) другоме Манасији, и по просветољубљу премудроме Соломону“. И заиста, овај Божји човек беше дарежљивији и од Кира и мудрији од Соломона, јер, како вели животописац му Константин, „он се из дана у дан све више подвизаваше, благодарећи Бога за све што учини у све дане живота свога. А његово дело беше непрестана милостиња и често прочитавање божанских речи. И толико је себе предавао ништима и убогима, да је сам излазио ноћу по путевима и оградама да својом руком раздаје милостиње. И само једнога од својих, који му ношаше злато или сребро, или што друго, само тога највернијега узимаше са собом, мада много пута и сам то чињаше. Једном приликом приђе му један ништи (убожјак), и деспот му даде милостињу. А он опет претекавши га напред, заиска му милостињу. Блажени га препозна, но даде му још
