Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

чувају сред ових обитељи; (имају) многе молчалнице³⁶ по великом Јефрему и разговарају са лишћем и птицама и водом. Међу њима има много монаха који (сопственим) подвигом непрестано славе и хвале Бога, једнога у Тројици, као што га анђели славе непрестаним појањем и са њима се може запевати: „Радошћу се хумке опасаше и пустиње дивно процветаше“.³⁷

11. Од њих потекоше и велики Симеон и Сава, велико и часно слушање и причање; (они) превазиђоше сву човечију природу тиме што су је презрели и (што су) се подвизали; овде је сваки занос људске природе усмерен ка Богу и врлини; тим се подвизима од почетка овенчаше (Симеон и Сава) који су за сваку похвалу. Јер не оставише само скоро непотребне домове и села, него толику власт: командовање војском, ризнице, висину престола и осталу величину коју власт (даје) и узеше на плећа крст, радујући се Ономе који их води некоме другоме царству, бољем од овога. А они (Симеон и Сава) и множину деце своје Богу приведоше. Али њихове врлине побројати исто је што и песак морски бројити.

12. Потребно је потражити узрочни корен за оно што је раније речено (и) да отуда видимо ко су и откуда су и којих су корена гране; и како је (грана) која процвета у наше доба владала; и ко је исправитељ напред речених (ствари) и просветитељ по (примеру) равноапостолног Саве, најименитији (тј. најславнији) међу именитима (тј. славнима). Сада се; (међутим), треба дотаћи трећег степена, (односно) прећи од земље ка онима који је обрађују, и од оних који је обрађују ка ономе који је достојно владао. Ову основу положисмо (јер она води од) ропства ка најамништву, (а од) најамништва ка синовству.

13. А сада молим све вас да пажљиво слушате, не онога који говори, него онога који чини оно што нико не може чинити; и онога који саставља (што је) различито. Јер ову земљу не украсисмо речима ми, нити житељи који у њој живе - из бездана капљу у ваздух бацисмо - него Бог, који од почетка дела (чини) и украшава (их). Зато, дакле, на тој пучини састајемо се са премудрима и многоречитима да (ствари) означимо. Треба знати да се ова (земља) украшава и превазилази друге (и по томе) што њени житељи јеванђељске и анђеоске речи делима потврђују. Још је већа и необичнија божанска промисао (кад је реч) о овоме божаственом мужу /Деспоту Стефану/, који од почетка, из рода у род, чува своја обећања (дата онима) који од његовог имена стрепе. Авраму је (Бог) обећавши наложио да (чека) 430 година и још 40 да његово семе (тј. потомство) наследи Обећану земљу; и као што се прича - положи Бог страх и трепет Адамов на све звери земаљске; а лавови, осетивши непослушност Адамову, почеше прождирати људе, а Данила,³⁸ мислећи даје по послушности Адам, (осетивши) страх Адамов од овога, прихватише (га) боље него Адама, јер је семе послушности. Такође је (Деспот)