је занимљиво што је у овом делу употребљен и акростих, што додатно говори о високом нивоу његовог песничког умећа.
Слово љубве је много више од љубавне песме - то је дубока философско и лирско созерцање љубави, лепоте и међуљудских односа. Оно што га издваја јесте његова универзалност - може се читати као славослов Творцу, као лична исповест, дипломатска порука или као литерарна химна љубави у свим њеним облицима. Аутор Слова љубве, Деспот Стефан Лазаревић, поред тога што је био један од најмоћнијих српских владара, показује се такође као велики мислилац и уметник, а ово његово дело представља драгоцену спону између српске средњовековне традиције и нових европских културних токова.
Слово љубве Деспота Стефана Лазаревића привлачи пажњу књижевника и истраживача; проучавали су га многи домаћи и инострани слависти, лингвисти, историчари... Први превод Речи о љубави на српски језик објавио је Миливоје Башић (1868–1927) у Београду 1911. године, а следио му је превод Драгутина Костића (1873–1945) из 1931. године. Први поетски превод овог дела начинио је Момчило Настасијевић 1936. године. Након њих, још неколико угледних домаћих преводилаца настојало је да ове стихове приближи читаоцима: на савременом српском језику постоји више од десет препева ове Деспотове песме, а Слово љубве преведено је на десетак светских језика. Многи знаменити домаћи аутори проучавали су, коментарисали и тумачили Слово љубве - међу њима Ђура Даничић (1825–1882), Стојан Новаковић (1842–1915), Драгољуб Павловић (1903–1966), Ђорђе Сп. Радојичић (1905–1970), Свети Јустин Поповић (1894–1979), Милан Кашанин (1895–1981), Владета Јеротић (1924–2018), Владика Атанасије Јевтић (1938–2021), ...
Академик Димитрије Богдановић (1930–1986) о Слову љубве каже: „Написано негде у првој половини 15. века (1404. или 1409), Слово је својом поетиком, мада на темељима епистоларног жанра - као образац за писање писама, изашло из оквира стандардне епистоларне књижевности свог доба. Оно је по својој правој природи лирска песма, по тему и карактеру - једна ведра химна о духовној љубави и љубави уопште, која ‘добородетељ превазиђе сваку’. По изразу уздржљива, недоречена, сва у наговештају и наслућивању, по идејама заснована на библијским мотивима јовановских, псаламских и павловских размишљања о љубави, она претпоставља високу књижевну културу не само свога аутора него и оне средине којој је намењена. Нов за српску средњевековну књижевност у Слову љубве је доживљај природе, у којем као да се слути ренесанса. Ипак, нема начелне супротности између песничког духа којим су прожета дела Стефана Лазаревића и традиционалне српске књижевности средњег века. Идејно и поетско јединство читаве српске књижевности од 10. до 15. века није нарушено делима Деспота Стефана“.
Српски историчар и изучавалац старе српске књижевности Ђорђе Трифуновић за Слово љубве каже следеће: „Тема и мотив Слова љубави јесте основно начело: хришћанског осећања и виђења Божијег и божанственог. Основна новозаветна