Београда 6. априла 1941. године. Иако постоје издања овог рукописа из 19. века (први га је објавио Ђура Даничић 1859. године, потом Стојан Новаковић 1877. године) и фотографија његове прве странице (коју је објавио Д. Костић), губитак овог рукописа, за који је Даничић сматрао да је аутограф Деспотов, ненадокнадива је штета за српску културу. Да је сачуван, савремене методе анализе би омогућиле боље утврђивање времена његовог настанка. Сачуван је, међутим, један препис Слова љубве са половине 15. века, који се налази у Музеју Српске Православне Цркве у Београду (Музеј СПЦ, бр. 159), а иначе је донет из манастира Крушедол са Фрушке Горе.
Јован Деретић (1934–2002), историчар српске књижевности, сматра да је Реч о љубави једно од најлепших поетских остварења српске средњовековне књижевности. Ово дело, испуњено племенитим осећањима и дубоком лириком, остаје сведочанство не само о великом владару, већ и о човеку који је разумео и ценио снагу љубави, слоге и уметности.
Овај литерарни бисер грађен је у десет целина, при чему почетна слова сваког дела граде име самог текста, што је својеврсна стилска особеност која сведочи о песничкој вештини и начитаности аутора. Посебну драж овом делу даје његова суптилност - уместо директних речи, осећања су изражена кроз симболе и наговештаје. Овај начин писања, о којем су многи књижевни проучаваоци оставили своја запажања, чини да текст одише отменошћу и уметничком суптилношћу.
Премда је политичка ситуација у српској Деспотовини почетком 15. века била врло сложена, у Слову љубве Деспот Стефан се не обраћа као владар, већ као човек и песник. Његова порука није само позив на мир, већ и химна љубави и лепоти. Он лепоту види у Божијем промишљању и Божијој творевини, у створеној природи која упућује на нестворено; он даље лепоту налази у моралним вредностима и у човеку. Његова философија лепоте заснива се на јединству физичке, моралне и духовне лепоте. Иако невеликог обима, ово дело је препуно библијских мотива, алузија и цитата.
Иако песник остаје тајновит у изражавању емоција, описујући природу представља је мноштвом детаља, живописно и пластично, са сценама које као да у себи носе искру будуће уметничке обнове која ће процветати вековима касније. Песник не крије своју фасцинацију лепотом света, стварајући раскошне слике које одражавају његову унутрашњу осећајност. Ово дело, без обзира на историјске околности у којима је настало, далеко је више од обичне политичке или породичне поруке. Оно представља један од најлепших исказа љубави, било да је реч о братској, духовној или универзалној љубави према животу, природи и човеку - које врхуне у љубави према Богу. У њему се огледају племените тежње једног владара, који, упркос војним изазовима и политичким приликама, налази снагу да својом руком испише речи које ће одзвањати кроз векове.
Као песник, Стефан Лазаревић је показао изузетну вештину у обликовању стиха. Његова инспирација је снажна, што доводи до ритмички разноврсних строфа. Оваква слобода у обликовању стиха указује на дубоко разумевање поетских принципа. Посебно