отискивали пут српских области у својеврсно културно избеглиштво. У време буђења духовности и културног процвата под окриљем Деспота Стефана Лазаревића, српска деспотовина била је својеврсно уточиште неговатеља и ствараоца културе, науке и уметности позног средњовековља. У том племенитом залеђу светлости, у манастиру Ресава, никла је у том времену такозвана Ресавска правописна школа — културна тврђава српске редакције старословенског језика. Ова школа у себи је објединила правописну, преписивачку и преводилачку делатност. Њен значај, попут одраза звезде на тамном ноћном небу, осветљава развој српске писмености све до 18. века. У периоду од само две деценије заједничког постојања ктитора Стефана Лазаревића и његовог ремек-дела, манастира Ресава (1407–1427), ова светиња постала је блистава звезда српске културне историје. Ресава, попут духовне и културне тврђаве, добила је значај који је надмашио време у ком је настала, и постала симбол просветитељског духа српског средњег века. У њеним сводовима, под заштитом „учитеља српског“, Константина Философа, на таласима раније покренуте језичке реформе рођена је чувена Ресавска правописна школа. Ова школа није била тек место простог преписивања књига — она је представљала уточиште за писменост и мисао, где се снага речи удружила с мудрошћу, како би се исправиле грешке настале услед немарних превода и преписа. Константин Философ, као књижевник и граматик, преводилац и историчар, поставио је основе за темељну реформу српског правописа. Његова визија обједињена је у расправи под насловом Сказаније о писменех, која је настала са циљем да покаже како словенске књиге треба писати. Овај спис, са својом сложеном и помало тешко применљивом ортографијом, утицао је на позније писце који су га усвојили и користили током наредних векова. Иако су неки касније критиковали ову ортографију због њене сложености, сама чињеница да је у 15. веку у Србији написан обиман трактат о правопису сведочи о културном и научном напретку тог времена. Ресавска школа, међутим, није блистала само у области правописа. Њена највећа снага била је у књижевном и преводилачком раду који је изводила у манастиру Манасија и другим културним средиштима. Преводи и преписи створени под њеним кровом уживали су посебан углед све до краја 17. века, сведочећи о дуготрајној вредности овог културног подухвата. Манастир Ресава био је од свога оснивања насељен најумнијим монасима: према сведочанству Константна Философа забележеном у Житију Деспота Стефана, ресавски ктитор сакупио је „са свих страна веома умне и изузетне монахе“ и населио их у манастир Манасија [ЖДС 52]. Тако је овај манастир од почетка свог историјског трајања постао културно средиште, омогућивши развој правописне школе која није била само место у ком су исправљане погрешке у текстовима, већ и место на ком су настајала дела која ће бити путоказ за наредна поколења. Ова школа није само утицала на српску културну историју, но је својим радом оставила траг у читавом словенском свету, претварајући Ресаву у симбол мудрости, посвећености и љубави према знању.
