куле. Наредна просторија, дужине око 11,5 метара и ширине око 9 метара, прилепљена је уз шестоугаону кулу. Уз њу се налази и мања просторија: на ову сложену грађевину наслања се пећ, дужине око 7 метара, ширине нешто веће од 4 метра, укупне површине од око 32 квадратна метра. Претпоставља се да су ова здања, која се налазе југозападно од ресавске трпезарије, откривена у новијим археолошким истраживањима, остаци средњовековне кухиње. Могуће је да је манастирска кухиња између осталога обухватала и велику пекарску фуруну, која својим димензијама сведочи о динамичном животу манастира Манасија. Као јединствени пример овакве грађевине у средњовековној Србији, манасијска фуруна остаје симбол свакодневног труда и мудрости које су одржавале живот у оквиру манастирских зидина.
Грађевине у западном делу порте
У западном делу порте налазиле су се две грађевине. Са јужне стране манастирске капије налази се југозападна грађевина, која је солидно очувана. Ова зграда у основи је дугачка око 13,5 метара, а широка 6,5 метара: прислоњена је уз тврђавски бедем, који чини њен западни зид. Претпоставља се да је изворно ова зграда имала приземље и два спрата. Остаци ложишта на спратовима и камених стопа дрвених стубова трема указују на пажљиво планирану конструкцију. Ова зграда је обнављана више пута; у 19. веку ту су се налазиле монашке келије, као и трпезарија. Данас се у приземљу овог здања налази манастирска продавница. Током 20. века ово здање служило је као конак, а у њему је изграђена и Капела Светог Крста. Насупрот западне фасаде Цркве Свете Тројице налази се грађевина правоугаоне основе, дужине 13,5 метара, ширине око 7 метара. Ова зграда била је попут манасијске трпезарије слободностојећа, за разлику од осталих објеката манастирског комплекса који су били прислоњени уз бедеме. Остаци зидова ове грађевине очувани су у висини до 2 метра. Њени слабо очувани зидови не омогућавају прецизно датирање; чињеница да није била повезана са утврђењем навела је поједине истраживаче на претпоставку да је ова зграда подигнута у каснијем периоду. Грађевине манастирског комплекса сведоче о сложеном организационом и функционалном устројству манасијске монашке заједнице. Иако су многе од њих уништене у пожарима и током страдалних времена, очувани остаци и трагови ових здања пружају увид у њихову намену и конструкцију, истичући значај манастира Манасија као једног од најзначајнијих духовних и културних центара средњовековне Србије.