Исправа о сајму у Мункачу данас се налази у Државном архиву Закарпатске области у Украјини. Оригинал није био затворен печатом, већ само пресавијен, јер је реч о наредби без свечаног карактера, писаној на папиру и овереној малим утиснутим печатом. Формално, исправу одликује типичан угарски стил - титула Деспота Стефана је сведена, али укључује формулу „милошћу Божијом“, која је уобичајена за угарске краљевске документе. Некудим је наведен као место издавања без додатних одредница, а датум је формулисан према угарској традицији, где је 6. мај означен празником Светог Јована пред Латинским вратима - даном спомена на прогон Светог Апостола Јована Богослова од римског цара Домицијана који постоји у западнохришћанском предању.
Исправа почиње обраћањем широком кругу прималаца (прелатима, баронима, великашима, селима, кастеланима и управитељима). Овде се изражава пријатељство и благонаклоност, што је уобичајена дипломатска формулација у средњовековним актима. Деспот Стефан подсећа адресате на краљевску привилегију, коју је потврдио својом повељом, и истиче обавезу да трговцима буде омогућен слободан приступ сајму. Наглашава да ће их он лично заштитити од напада, што показује његову улогу не само као господара, већ и као гаранта безбедности у својим поседима. Исправа садржи наредбу да се ова одлука објави по градовима, трговима и сајмовима, како би сви били обавештени. Ово је важан аспект средњовековне правне праксе, јер је јавна проглашења учвршћивала валидност и примену одлука. Исправа се завршава благословом, честим у дипломатским и правним документима тог доба.
Исправа о сајму у Мункачу Деспота Стефана Лазаревића показује као моћног угарског великаша, који управља значајним поседима у северним крајевима Угарске.
Документ наглашава правни континуитет - одлука краља Жигмунда потврђена је Деспотовом повељом - и истиче важност економског развоја кроз трговину.
Формални тон, дипломатска учтивост и правна прецизност чине га значајним спомеником српско-угарских односа у првој половини 15. века.
Занимљиво је да је пет векова после упокојења Светог Деспота Стефана Лазаревића управо град Мукачево у новоствореној Чехословачкој био једно од средишта обнове Православља у Закарпатју почетком 20. века, и да је прва православна епархија у овој области била Мукачевско-прешовска епархија, која је постојала од 1931. до 1945.
године, и у том периоду била епархија Српске Православне Цркве: обухватала је источну Словачку и Закарпатје, а њено средиште било је у граду Мукачеву. Уочи 2.
светског рата Мукачево је било припојено Мађарској, а Мукачевско-прешовска епархија укинута је после припајања Закарпатске Украјине са градом Мукачевом Совјетском Савезу 1945. године, када је територија епархије прешла у јурисдикцију Руске Православне Цркве.