службеника, а архивска грађа показује да је на управне положаје у угарским поседима Деспот доводио и своје поданике из Србије.
Почетком треће деценије 15. века, у посед Деспота Стефана ушли су тврђава Мункач, град Берег и трговиште Берегсас са околним селима која се данас налазе у Закарпатској Украјини, на крајњем западу земље. На подручјима данашње североисточне Мађарске и југоисточне Словачке (у жупанији Абаујвар) поседовао је више села, а могуће и тврђаве Болдогко и Регец, које су касније задржали његови наследници. Вероватно у истом периоду стекао је и замак Токај на реци Тиси у Земпленској жупанији.
Деспотово управљање угарским поседима слабо је истражено. Сачувана грађа о његовој управи овим удаљеним крајевима, који се данас налазе у другим државама, ретка је и фрагментарна. С друге стране, сачувано је више латинских исправа које расветљавају управу Деспота Стефана његовим угарским поседима. Највећи број ових докумената односи се на спорове и разне проблеме у богатој Сатмарској жупанији. Но постоји и неколико докумената који се односе на друга места, попут последње познате исправе Деспота Стефана.
Деспот Стефан Лазаревић је 6. маја 1427. године, у месту Некудиму, издао латинску исправу која се односила на сајам у граду Мункачу. Град Мункач, смештен у жупанији Берег на североистоку тадашње Угарске (данас Мукачево у Украјини), налазио се у његовом поседу вероватно од 1422/1423. године.
Право на одржавање годишњег сајма, који је започињао 27. септембра, на дан Светих Козме и Дамјана, и трајао петнаест дана, становници Мункача добили су од угарског краља Жигмунда. Деспот Стефан је касније то право потврдио повељом (која није сачувана), а у исправи од 6. маја 1427. године позвао је угарске званичнике и представнике локалне власти да осигурају слободан долазак трговаца и посетилаца.
Овај документ је један од ретких сачуваних латинских аката из Деспотове канцеларије, а истовремено је то и последњи познати документ који је издао. Стефан Лазаревић се упокојио 19. јула исте године. Његове угарске поседе наследио је Ђурађ Бранковић (1377–1456), али је после 1444. године ове поседе морао уступити Јовану Хуњадију (János Hunyadi - лат. Ioannes Corvinus, 1387–1456), укључујући ту и град Мункач. Иако су Ђурађ и његови наследници више пута покушавали да поврате изгубљене територије, Мункач им више никада није припадао.
Међутим, Деспотова управа оставила је трага у овом граду. Поред потврде права на сајам, изгледа да је Деспот Стефан становницима Мункача доделио и друге привилегије. Потврда о њиховом уживању у слободном коришћењу шума у време „покојног старог Деспота“ забележена је у једном акту Јована Хуњадија из 1451. године.