Богородица са Христом; Богородица молитвено уздиже обе руке, док Христос испред њених груди благосиља обема раширеним рукама. Претпоставља се да су фреске у лунетама изнад улаза из припрате у наос манасијске Цркве Свете Тројице дело зографске дружине следбеника Давида из Селенице, која је, након успешно завршених радова у Цркви Светог Димитрија у Битољу, наставила своју уметничку мисију у тадашњој Карловачкој митрополији, где су били ангажовани на значајним пројектима, међу којима се истиче живописање обновљене цркве манастира Војловица код Панчева око 1732. године, и новоизграђене цркве манастира Драче крај Крагујевца, коју су осликали 1735. године. Ови живописци били су позвани да својим вештинама улепшају и обновљену припрату манастира Манасија, завршавајући овај посао такође 1735. године. Њихов рад представља важан спој традиционалног зографског наслеђа и уметничких иновација тог доба. Око ових лунета и на довратницима разлива се богатство цветних орнамената, које својом живописном лепотом оживљава простор и повезује га са духовним наслеђем прошлих векова. Овај украс представља симфонију боја, облика и светлости, чувајући дух и величанство древне уметности упркос бурним историјским околностима. Декоративни систем живописа манастира Манасија осмишљен је и остварен у изузетној хармонији са архитектонским облицима храма, попут симфоније у којој се грађевинарство и уметност стапају у савршено јединство. Грађевине у Србији, које су обликовали мајстори из Приморја, својом једноставном и промишљеном просторном структуром условљавале су логичан и складно организован распоред фресака. Мајсторски и веома прецизно и детаљно обрађени сигурни камени зидови храма били су идеална подлога за осликавање, омогућавајући потпуну хармонију између архитектонских линија и сликарских украса.
Иконостас
Оригинални иконостас манасијске Цркве Свете Тројице није сачуван. Кроз своју историју, манастир Манасија био је у време туркократије и током периода страдања претворен у војни комплекс, док је црква служила као штала, као складиште, привредно и помоћна зграда... У том смислу не само да није чудно што првобитни иконостас није очуван, већ је право чудо да је Манасија одолела толиким недаћама и опстала. У описима које су током 18. века забележили егзарси Максим Радковић и Јован Михаиловић, у периоду краткотрајне обнове манастира Манасија, помињу се иконе