Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

(која си свима на увид) веома дарежљива; радуј се, извршиоче пригодног украшавања Божијих домова; радуј се, (ти који си) царски двор упознао; радуј се ти који си све добро (у) људском (смислу) са свих страна прикупио; радуј се, Деспоте Стефане, украсу владара! Слава Ономе који те је дао у последње родове на похвалу хришћанима. Слава Богу нашему, који извршава велика и чудесна (дела), који просвећује многоизабране светионике (чинећи то) из рода у род како би се садашњим родовима јавила неисказана и дивна дела Бога нашега, коме нека је слава на векове векова, амин. Ово, дакле, не написасмо само као житије, него као (да сам) летописац са свим осталим (стварима). А постоји и крајегранесија¹⁴⁹ почевши од десетословнога: Ономе који је необично и изванредно на земљи владао, туђинац слуга приноси славноме Деспоту Стефану, преводник¹⁵⁰ Константин. А ово је крајегранесија (следећих) стихова: Странац и туђин смрт (Деспота) оплакујем. Точио је речи слађе од меда и саћа, као из запечаћеног извора, а (мед) је уједно и мирис и храна, ако се с мером једе. Имајући ово у виду, (био је) као неки нови, најкроткији Давид (према) онима који сачуваху (на делове) раздељене плен. Показао се као дивни Соломон многим хиљадама (људи), који су дошли са свих страна. Као вожд рода (свога) показао се као (гостољубиви) Аврам, који жељно прима странце. Желео је, међутим, (да као) Илија оде (на небо), и да сам најављује други долазак (Христов). По лепоти беше други (Јосиф) из Египта, који уместо пшенице злато даваше. (Беше) ратник у победоносним биткама као да замењује силнога Самсона међу храбрим Адамовим потомцима /Србима/, којима је од почетка био најбољи узор. (Деспот) је био други Јов, штедре руке, делећи свима без зависти. Био је познат (своме) роду по (својим) загонетним очима, сличним сунчевој светлости и сунцу од којега примамо светле зраке, али не (и) читаву суштину. Затим се обојега /и сунца и Деспота/ лишисмо. Уместо (да) глава буде владар - а (Деспот) је глава племенито изабранима - (он, Деспот) умире на месту (званом) Главе /тј. Главица/. Оплакуј, опет, Бели граде (Београде) таму (која се на тебе спусти)! Вођа народа као цвет прецвета и отпаде; и земља заједно са тобом рида, јер прими онога кога се није надала да ће тако брзо примити, чекајући тридесет пет текућих година, пошто је већ прошло шест хиљада и девет стотина (6935 - 1427).

Извор: Гордана Јовановић, Константин Философ, Живот Стефана Лазаревића деспота српскога. Превод и напомене Гордана Јовановић. Библиотека „Извори српског богословља“, књ. 2 (Београд: Издавачки фонд Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке, 2009), 11–105.