мучне скучености у ширину, из немоћи у снагу, и из туге у весеље - преведе он и мене из покорности у слободу и од нижег престола на највиши.
Тада сам и ја манастирима дао, вратио, слободу и свакоме његов углед и посед. Међу њима нашао сам и манастире у Влашкој земљи, који су подигнути уз помоћ мога блаженог родитеља (Кнеза Лазара): Храм Пречисте Богородице на Тисмени и Антонија Великог на Водици. Метохе које су имали у мојој земљи - који су, слично другима. потпуно опустошени и (пали) у заборав - ја сам обновио и опет приложио раније реченим манастирима. А њихова имена јесу ова: Триброда, Хановци, Дражевци, Крушевица с Духовцима, Изворац, Барич, Бикињ, Пониква, Попорате.
Њима сам дао и чврсто обећање да црквени људи, пре опустошења, где се нађу: или у мојој земљи или међу Угрима, да слободно иду свако у своје место и нико од моје властеле да не може никога зауставити, нити да му што задржи, и да су ослобођени од глобара и од сваког властелинског насиља. Уз то, ако неко побегне из моје земље у Угарску земљу или у Бугарску (земљу), било да је мој човек или мога властелина, проборавивши тамо три, две или једну годину, и зажели да се врати у поменута црквена села - нека буде слободан да се врати; од овога се изузима онај ко је крив: ако је нешто мени напакостио, ако је покрао мога властелина, ако је убица, ако је крадљивац свештених ствари, ако је роб купљен у посед, ако је отмичар девојке - таквоме се слобода не даје. Ако ли буде некога (ко жели да се врати), осим оних с поменутим кривицама, нека дође к мени иконом, ко буде тада у поменутим селима, и нека ме обавести о коме се ради да бих му дао чврсто обећање.
Све ово гореречено потврђујем чврстим обећањем и заповешћу да ће бити непромењено и постојано за време живота попа господина Никодима а такође, после његове смрти, и док ја будем жив. После моје смрти, по Божијој заповести, онога кога Бог одреди да буде владар на мом престолу молим да сачува ово што је горе речено, да сам не наследи грех и не угаси за вечна времена сећање на нас у тим манастирима.
Све ово написа се заповешћу господара Деспота Стефана. У години 6914 (1406), индикта 14.
Милошћу Божијом господар свих Срба и Подунавља Деспот Стефан
Превод на савремени српски према: Александар Младеновић, Повеље и писма Деспота Стефана: текст, коментари, снимци, Едиција „Повеље“ (Београд: Чигоја штампа, 2007), 355.