Великог на Водици саздани прилогом српског кнеза. Деспот Стефан је овим манастирима вратио слободу и углед и потврдио им раније поседе, укључујући и девет села у Србији, у близини доњег тока реке Пек. Нека од тих места, попут Триброда, Поникви, Бикиња и Барича, задржали су своја имена до данас.
Деспот Стефан у повељи још дозвољава свим црквеним људима који су због немира и турских похара избегли да се слободно врате, уз обећање да их нико у томе неће спречити. У повељи помиње и „попа господина Никодима“, и обавезује наследнике монаха Никодима као и своје наследнике да поштују одредбе повеље.
Повеља Деспота Стефана из 1406. године, намењена манастирима Тисмана и Водица у данашњој Румунији, сачувана је у оригиналном рукопису. Документ, који се данас храни у Националном архиву Румуније у Букурешту, садржи укупно 32 реда текста.
Текст повеље први пут је објављен и преведен на румунски језик у Букурешту 1864. године; повеља је у Румунији објављена неколико пута и током 20. века. Текст ове повеље су између осталих проучавали и анализирали српски историчар и књижевник Чедомиљ Мијатовић (1842–1932), који је приредио прво српско издање текста повеље, затим Стојан Новаковић (1842–1915), Сима Ћирковић (1929–2009), Ђорђе Трифуновић, Гордана Јовановић, Александар Младеновић (1930–2010), Андрија Веселиновић, Владимир Поломац... Постоји више превода ове повеље на савремени српски језик - Ђ. Трифуновића, Љубомира Котарчића, А. Младеновића, а најновији је превод Андрије Веселиновића (редакција превода Татјана Суботин-Голубовић).
Ово је једина сачувана повеља Деспота Стефана која је била упућена манастирима у Румунији. У контексту бриге Светог Деспота за манастире у Влашкој, можемо претпоставити да је његово старање за манастир Манасија - његову главну задужбину и гробну цркву - било без премца, што у Житију Деспота Стефана и потврђује биограф Деспота Стефана, Константин Философ [ЖДС 52].
Повеља Тисмани и Водици (1406. година)
Милошћу Сведржитеља Бога, ја, Стефан, у Христа благочастивом вером, после ступања на узвишену власт ранијих деспота, великим тегобама био сам држан од разних народа. Велики и мали људи, заједно са манастирима и калуђерима, били су, као и ја, у невољама. А када је Благи Бог благоизволео да посети своје људе - преводећи их из