Скривена у наручју шума, Бела црква у Бељајци вековима чува монашку тишину и молитвени мир. Народ је памти као Врбовачку цркву, подигнуту у некадашњем селу Врбовац, напуштеном у време турских зулума. Предање каже да је настала у доба Деспота Стефана Лазаревића, у исто време када и Манасија. Иако се не помиње у историјским изворима, архитектура и духовна лепота ове цркве подсећају на мање цркве српске Деспотовине. Њени камени зидови памте обнове и искушења — у 18. веку осликана је фрескама, од којих су сачувани тек фрагменти. У бурним временима страдала је, али ју је верни народ обнављао.
Њено кубе, ослоњено на снажне пандантифе, својим изгледом и данас доминира околином. Једноставна, али складна, Бела црква плени лепотом. Једнобродна, са малом припратом и полукружном апсидом, уздиже се у камену и пешчару, са монументалном куполом и елегантним бифорама. Бела црква, метох манастира Манасија, данас је и споменик културе. Сваке године, на Малу Госпојину, верници се окупљају у њеној порти, а литија крунише празник. Ова древна богомоља, у загрљају природе, остаје симбол вере, истрајности и љубави према духовном наслеђу.
Мала Госпојина, или Рођење Пресвете Богородице, празник је светлости и благослова, о којем се сећамо чудесног доласка на свет оне која ће постати Мајка Божија. Овај велики празник, који Православна Црква прославља 21/8. септембра, подсећа нас на мистичну повест о старим родитељима Јоакиму и Ани, којима је, након дугих година молитви, даровано чедо по милости Господњој. У њиховој скромној кући, родила се Богородица Марија, пореклом из царског рода Давидовог и првосвештеничке лозе, одређена да донесе спасење свету. Овом старохришћанском празнику посвећене су многе православне цркве — међу њима и метох манастира Манасија, „Бела црква“.
Неколико километара источно од манастира Манасија, у атару питомог села Бељајка, окружена шумовитим брежуљцима и тихим долинама, уздиже се древна светиња — Црква Рођења Пресвете Богородице, у народу познатија као „Бела црква“.
Њена бела камена силуета сведочи о вековима који су минули остављајући у њеним зидинама трагове вере, труда и страдања нашег народа, подсећајући нас на молитве које су од старих времена у њој узношене ка Небесима. Њена тишина, као неми сведок манастирског молитвеног духа, на свој начин сведочи о вековном трајању.
Скривена у наручју шума села Бељајка, у близини манастира Манасија, Бела црква је кроз векове сачувала свој молитвени мир. Окружена шумским путељцима и жубором извора — Попове чесме, Калуђерског потока, Маркове чесме и Римског извора — ова светиња сведочи о непрекинутој духовној нити која повезује минуле векове духовног узлета са садашњим временом. Пут до ње води кроз зелени тунел лишћа и грана, као да сама природа припрема ходочаснике за сусрет са узвишеним.