датум је 8. јун 1400. године, а испод такође следи и потврда и потпис Патријарха Данила.
О односу породице Лазаревић и доцније Деспота Стефана према светопантелејмоновском манастиру на Светој Гори сведоче још неки сачувани документи, попут акта игумана Никодима који је резултат споразума са монахињом Јевгенијом и њеним синовима о оснивању двадесет адрфата (аделфата) у манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори из 1396. године, и акт игумана Илариона као резултат споразума са Веселком, властелином Деспота Стефана, о оснивању два адрфата у манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, настао пре 1422. године.
Константин Философ у Житију Деспота Стефана тврди да је Свети Деспот Стефан богато даривао светогорске манастире [ЖДС 52]. О томе да су ови прилози били веома велики сведочи текст повеље, према којој je манастир Светог Пантелејмона од Лазаревића добио на десетине села и метоха, неколико цркава и богате материјалне поклоне.
Константин Философ даље каже да ипак, колико год да су били велики прилози светогорским манастирима, Деспот Стефан је своју задужбину, манастир Манасија, даривао много више, те овај манастир превазилази и велике светогорске манастире. Нема разлога да сумњамо у веродостојност ове тврдње. Нажалост, повеља Деспота Стефана манастиру Манасија, коју помиње Константин Философ у Житију Деспота Стефана, којом Деспот, како његов биограф каже, „приложи и даде (манастиру) села и винограде по читавој својој земљи (и) потписом (потврди)“, није сачувана. Како је могла изгледати ова повеља може се наслутити према неким другим Деспотовим повељама које јесу сачуване.
Повеља светогорском манастиру Светог Пантелејмона - Русику, коју су потписали кнез Стефан Лазаревић, његова мати монахиња Јевгенија и Патријарх Данило III постоји и данас, и чува се у манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Текст повеље почиње цитирањем Светог Писма, позивањем на живот по јеванђелским заповестима и похвалом хришћанских врлина. Побуђени христољубљем, монахиња Јевгенија и њена деца кнежеви Стефан и Вук светогорском манастиру дарују прилоге, потврђујући раније дарове Светога Кнеза Лазара. Обавезују будуће српске владаре да поштују ову даровницу. Повељу напослетку потврђује и Патријарх Данило. Многа од бројних села која се спомињу у овој повељи и данас носе исти назив.