Ове речи написане беху на мраморном стубу на Косову
Човече који српском земљом ступаш, било да си дошљак или овдашњи, ма ко и ма шта да си, када дођеш на поље ово које се зове Косово, по целом ћеш угледати пуно костију мртвих, а са њима и камену природу, мене крстозначног и истуреног, видећеш како обичан стојим по средини. Да не проминеш и не превидиш као нешто узалудно и пролазно, него те молим, приђи и приближи ми се, о вољени, и размотри речи које ти приносим, и од тога ћеш разумети из којег разлога, и како и зашто стојим ја овде, јер истину ти говорим, не мање од живог, све ћу вам у суштини испричати шта се збило.
Овде некада [беше]велики самодржац, чудо земаљско и рига српски, који се назва Лазар, кнез велики, побожности непоколебљиви стуб, богопознања пучина и мудрости дубина, огњени ум и странцима заштитник, хранитељ гладних и сиротих смиловање, тужних смиловање и утешитељ, који воле све што Христос хоће, јер уз њега је својом вољом заједно са својим безбројним мноштвом, колико их је под руком његовом. Мужеви добри, мужеви храбри, мужеви, заиста, по речи и по делу, као звезде светле блистајући, као земља цветовима прошарана, одевени златом и камењем драгим украшени, многи коњи изабрани и златоседлани, сведивни и красни им коњаници. Као неки добри пастир и предводник свеплеменитих и славних, мудро приводи јагањце духовне да у Христу окончају добро и страдања венац [приме, и] постану учесници небеске славе. Тако сложно безбројно велико мноштво заједно са великим и добрим господином, срчаном душом и вером најтврђом, као на палату красну и многомирисну храну на непријатеља устремише се и, саму змију згазивши, убише звер дивљу и великог противника и ада незаситог свепрождирућег, то јест Мурата и сина његовог, аспидин и гујин пород, штене лавово и василисково, али са њима и не мало других. О, судбе чудеса Божијих, ухваћен би храбри страдалац рукама безаконим агаренским и крај страдању лепо сам прима и мученик Христов постаје велики Кнез Лазар. Нико други га не посече, о вољени, до сама рука убице тог, сина Муратовог. И ово све речено сврши се године 6897 (1389), индикта дванаестог, петнаестог дана месеца јуна, у уторак, а час је био или шести или седми, не знам, Бог зна.
Превод на савремени српски: Томислав Јовановић, према: Томислав Јовановић (прир.), Хрестоматија средњовековне књижевности. Том II. Српска књижевност, приредио и на савремени српски пренео Томислав Јовановић, Библиотека „Српска књижевност“, Коло Стара српска књижевност, књ. 1 (Београд: Филолошки факултет, 2012), 142.